Kuršumlijska kafa na žaru

U Niš stižem rano i presedam u autobus za Kuršumliju. Svega tri ili četiri ćutljiva saputnika. Prolazimo kroz obična mesta, Doljevac, Žitorađa. Srednjoškolci ulaze na bezimenim stanicama. U Prokuplju skoro svi opet napuste vozilo.

Autobus se penje na visoravan, u daljini se bele vrhovi planina. Malo je vozila na putu. Zadremam, pa se prenem tek kada krivudavim putem počnemo silaziti u Kuršumliju.

Razabiru se strmi planinski obronci i kotlina među njima. Autobus uzdahne i stane. Izađem na stanici koja može biti u bilo kojem balkanskom provincijskom mestu. Nekoliko praznih perona odmah iza mosta preko Toplice. Iznad njih – prazne tezge gradske pijace. Ulica zavija naviše ka centru.

Prolazim pored nekoliko menjačnica. Ako u Kuršumliji menjate evre, morate se pomiriti sa tim da je evropska valuta na putu od Niša do Kuršumlije izgubila na vrednosti čitav dinar za one koji je prodaju, ali je poskupela dinar za one koji je kupuju.

Park Topličkog ustanka

Penjem se nekoliko minuta Nemanjinom. Jedva da sretnem ponekog prolaznika. I već sam u centru. Sleva je Park Topličkog ustanka, ujedno i prostor koji ima osobine glavnog gradskog trga.

Na njemu su čak dva spomenika. Prvi, stariji, posvećen oslobodiocima Kuršumlije. Na drugom spomeniku piše: „Žrtvama NATO-agresije“. Crna ploča u podnožju sa ispisanih 38 imena.

Na levoj strani trga se nalazi nekoliko kafića. Jedan od njih se zove Zbor. Tu se prvi put suočavam sa sklonošću nekih meštana da na osebujan način tumače istoriju prošlog veka. Moguće je da je kao inspiracija za ime kafića poslužio pokret Zbor „Mite Bogomoljca“, kako su između dva svetska rata zvali verskog fanatika i Hitlerovog fana Dimitrija Ljotića.

Nemam vremena da uđem i pitam, pošto me gazda koji mi je iznajmio sobu čeka nadomak trga. Smestio sam se i odmah pošao nazad prema reci, prešao most kod ušća Banjske reke u Toplicu i popeo se stepenicama prema spomeniku partizanskim ustanicima. Zapravo mi je cilj bio Manastir Svetog Nikole koji se nalazi odmah iza partizanskog spomen-parka, na brdu.

Kod olovne crkve

Prvobitni konkurentski odnos sakralne građevine stare osam i po vekova i petokrake na vrhu obeliska iz Titovog vremena odavno se pretvorio u melanholični suživot.

Crkva sa dva zvonika ima nešto od mediteranske, romaničke i nešto od vizantijske graditeljske škole. Poput katedralnih crkava koje sam viđao u Portugalu sadrži nešto i od tvrđave i od reprezentativne bogomolje, ali, valjda zbog mesta – ledine na vrh brega, naspram okolnih visova – i nešto od opšteljudske metafizičke usamljenosti pretvorene u kameni obris.

Na vratima je zakačen list hartije zaštićen najlonskom folijom: „Ovde se kadi tamjanom, a ne cigaretom“. Kao bivši pušač znam da nikotinskim zavisnicima ništa nije sveto.

Ulazim u jednu od najznačajnijih građevina ove vrste u Srbiji koja je dobrim delom obnovljena. Setim se da sam negde pročitao kako je Sveti Sava baš ovde dodelio prvi blagoslov nakon što je postao prvi arhiepiskop Srbije.

Mimoilazim se sa zamišljenom ženom koja je završila svoj razgovor sa jednom ikonom. Unutrašnjost zdanja bez originalnog živopisa deluje pomalo škrto. Ponovo izlazim napolje i uživam u pogledu na monumentalno pročelje. Zamišljam sve te vekove od nastanka građevine, svu tu vodu koja je protekla kotlinom, sve te ratove i bune koje su spopadale varoš, ovako podvijenu crkvi pod skute.

Gde prestaje Dalmacija

Kuršumlija je nadomak Kosova. „Administrativna linija“ nije prva u istoriji koja od ovdašnjih ljudi čini neku vrstu graničara. U starorimska vremena ovde je bilo mesto po imenu Ad Fines. U prevodu je to „na kraju“. Ali na kraju čega?

Hroničari vele da je to bila krajnja tačka, dakle linija razdvajanja, dve provincije Rimskog carstva – Dalmacije i Gornje Mezije. Uz malo humora mogli bismo reći da je Kuršumlija jednom bila na korak od Dalmacije, ali se Dalmacija tokom milenijuma izduvala kao balon napustivši ove krajeve.

Drugi poznati istorijski naziv je Bela Crkva. Njega dovode u vezu upravo sa prvom zadužbinom Stefana Nemanje, manastirom Svetog Nikole iz druge polovine 12. veka. Rodonačelnik dinastije Nemanjića podigao je sakralnu građevinu na bregu na kojem upravo stojim i razmišljam o prošlosti.

Tim činom se mesto sa graničnih tokova istorije premešta u glavni tok. Buduća srednjovekovna srpska država začeta je tu, toplička Bela Crkva je njen nukleus. Otud nije preterivanje kada opštinski marketinški stratezi Kuršumliju nazivaju prvom prestonicom Srbije.

Posle poraza od Vizantije, Stefan Nemanja premešta svoje sedište u Rašku. Ali njegove kuršumlijske zadužbine ostaju. Njihov značaj ne opada ni tokom uspona i pada srpske države, pa ni za vreme turske vladavine. Olovni krov crkve bio je presudan i za docniji turski naziv mesta – Kuršumli Kilise – olovna crkva.

Silazim nazad u mesto koje jedva da ima preko jedanaest hiljada duša. Prelazim reku Toplicu po kojoj se celi kraj prepoznaje. Na gradskom području se u nju ulivaju dva manja rečna toka – Kosanica i Banjska reka. Mada reka sada izgleda pitomo, ne treba da čudi što Kuršumlija dospeva u vesti, kada neobično uporne kiše donesu višak vode sa okolnih brda.

Uostalom, Toplica je oktobra 1915. odnela i život tridesetjednogodišnjeg Milutina Uskokovića, velike nade srpske književnosti.

Ne taj Kosta

Ponovo sam u centru varoši, u Parku topličkog ustanka. Ignorišem pomalo podozriv, pomalo radoznao pogled čoveka koji kao i ja sedi na klupi i hvata zrake blagorodnog februarskog sunca.

Već sam kao putnik naviknut na takve poglede u malim mestima – ja sam element haosa u dobro uređenom mikrokosmosu. Ili prilika da se proćaska o svetu iz kojeg sam došao, koji leži sa one strane linije horizonta, iscrtane skoro okomitim padinama.

Ustajem i prilazim možda najlepšoj kući na trgu, starogradnji sa francuskim balkonima. Do ulaza je postavljena tabla sa ugraviranom informacijom da je srpski kralj Petar I Karađorđević boravio u kući Vukojičića od 13. do 15. februara 1915. – biće da je to bilo za vreme povlačenja u Prvom svetskom ratu. Ta dva dana je Kuršumlija, posle osam vekova, nakratko opet postala srpska prestonica.

Ovu spomen-ploču je postavilo Udruženje Kosta Milovanović Pećanac. Opet mi se upali istorijska lampica upozorenja. Jeste Kosta Pećanac bio proslavljeni učesnik balkanskih ratova, zaslužni komita. I jeste ga srpska vojska poslala 1917. da pokrene slavni ustanak u topličkom kraju koji je neslavno propao. Ali život svakoga od nas posmatra se u celini.

Život Koste Pećanca posle avgusta 1941. postao je sramna negacija svega što je taj čovek bio u Prvom svetskom ratu. On je postao otvoreni saradnik okupatora, pa su ga, mada ideološki bliski, ravnogorski četnici ubili 1944.

Ako je mesno udruženje tražilo neko ime koji bi zaista podsećao na junaštvo i stradanje ljudi ovog kraja, onda bi moralo da se nazove po istinskom vođi Topličkog ustanka Kosti Vojinoviću Kosovcu, koji nije želeo da se živ preda bugarskim okupatorima pa se ubio decembra 1917. posle propasti ustanka.

Kuršumlijski nadrealizam

Od ovoliko istorije se ogladni. Odlučio sam da prošetam Kosovskom ulicom van grada. Gazda mi je preporučio kafanu Kum. Put je vodio pored Banjske reke, pilana, bivših i sadašnjih fabrika nameštaja. Obradovala me je poneka sveže okrečena, stara kuća na četiri vode, sa dvorištem prema reci. Kafana je bila zatvorena.

Vratio sam se nazad istim putem. Sunce iznad Kuršumlije naginjalo se prema Kopaoniku. Pored jedne desetospratnice, koja kao neispunjeno obećanje socijalizma štrči na ulazu u grad, video sam i nekoliko napuštenih i zapuštenih kuća čiji su temelji iskopani možda i pre balkanskih ratova.

Zato me je obradovalo veliko obdanište kojeg se ne bi postideo ni mnogo veći grad. A ispred njega, obojen kao dečja igračka, bio je parkiran pravi pravcati avion. Neverica me je naterala da priđem bliže. Avion je očito lišen iznutrice i rashodovan, pa doteran kao artefakt koji uveseljava mališane. Što se mene tiče, ja sam ga doživeo kao lični poklon nekoga ko ima nadrealistički smisao za humor.

U jednoj ulici naišao sam na nekoliko lokala. Jedan od njih se zvao Boem Stoja. Odoleo sam porivu da uđem, jer boemi ništa ne jedu već piju čak i kada su gladni. Ušao sam u restoran Vožd Karađorđe. Na zidu je ispod natpisa „Krčma Vožd Karađorđe” stajao cenovnik. Nekoliko momaka su me pogledali ispod oka, seo sam za sto nadomak televizora i naručio treće jelo koje sam izabrao – prva dva su bila zabeležena u jelovniku, ali ne i u kuhinji.

Nije bilo loše to što u ime srpskog Vožda sprema kuršumlijski kuvar. Uz čašu crne tamjanike odmarao sam noge i dušu. Oni momci su stojeći nazdravili, ispili rakiju i izašli. U krčmi smo ostali konobar, čovek sede brade koji bi mogao biti gazda i ja.

Gazda privuče stolicu televizoru i poče da barata daljinskim upravljačem. Prostorijom se raširi turski jezik pun šuškavih suglasnika i preglašenih vokala. Sulejman Veličanstveni – to je serija koju gazda nije želeo propustiti – gledao nas je plavim očima. A sa zida ga je mrko gledao Karađorđe. Kuršumlija mi je podarila još jedan nadrealistički obojen trenutak.

Kafa na žaru

Platio sam i izašao da uživam u kuršumlijskom predvečerju. Ovde ljudi nigde ne žure. Njihov život je sa stanovišta većih gradova usporen, iz njihove perspektive, velegradska nervoza nema nikakvog smisla. Setim se da je zbirka poezije „Afroditin vrt“ koju je potpisao Rade Drainac objavljena u Kuršumliji 1921. i to – u tri primerka.

U šetnji naiđem na Osnovnu školu Drinka Pavlović ispred koje je spomenik ovoj učiteljici koja je 1953. proglašena za narodnog heroja. Nju je učiteljski poziv 1938. doveo u blizinu Kuršumlije. Za vreme rata su je kao pripadnicu Komunističke partije Jugoslavije poslali iz Kuršumlije u Niš. Tu su je uhapsili četnici Koste Pećanaca, mučili su je, pa predali Nemcima koji su je posle torturę u logoru Banjica streljali u Jajincima.

Šta li spomenik Drinki Pavlović dovikuje članovima udruženja Kosta Pećanac, dok piju kafu u lokalu pod imenom Zbor?

Šizoidnost srpske istorije u današnjicu dopire kao melanholična groteska.

Pre odlaska na spavanje sređivao sam beleške i utiske. Tišina se nadvila nad varoš, sa brdskih vrleti u kotlinu je plazio mraz. Izjutra se sunce borilo sa izmaglicom. Na neki način sam zavoleo i ovo mesto do kojeg vodi pruga zarasla u korov.

Na glavnom trgu mi je privukla pažnju slika džezve i fildžana, a iznad njih natpis „Kafa na žaru“. Ušao sam u piceriju Cune i Džipi. Na karti pića lepo je pisalo: Kafa turska – 60 dinara.

Popio sam tu kafu – nije stigla u džezvi ali ju je pratila kocka ratluka. Za žar nisam ni pitao.

Gazdarici sam rekao da su i kafa i sendvič dobri i dobio lep osmeh za rastanak.

Ako se neko pita, zašto sam uopšte dolazio ovamo, sada zna odgovor – na kuršumlijsku kafu na žaru.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.