Lažne istine oko nas
Američki predsednik Donald Tramp je ove sedmice ponovo u akciji. Optužio je Tviter, koji je u stvari njegov najvažniji kanal za političku komunikaciju, da korisnicima otežava praćenje njegovog naloga.
Stvarnost pak izgleda drugačije: od jula je broj njegovih pratilaca porastao za tri miliona. Od oktobra je ovaj političar, koji važi za najvećeg kreatora lažnih vesti, opet napao renomirane medije u svojoj zemlji. „Fake News mediji su istinski narodni neprijatelji. Oni bi morali da prestanu sa otvorenim neprijateljstvom i da počnu da izveštavaju kako treba.“
Poruka je jasna: Ozbiljni američki mediji, cenjeni širom sveta, poput Njujork tajmsa, Vašington posta ili CNN, šire jednostrane lažne sadržaje, dok se predsednik obavezuje istini.
U stvari bi trebalo da je sve jasno: Činjenice su činjenice, ali interpretacije i komentari koji potom uslede ostavljaju veliki manevarski prostor. Danas činjenice nisu više nesporne. Na društvenim mrežama, nažalost, vlada bezakonje. Laž se prodaje kao istina.
Od toga u međuvremenu strahuje i Evropska unija. Evropska komisija u Rusiji vidi glavni izvor dezinformacija, samim tim i faktor uticaja na izbore u Evropi. Moskvi se prebacuje da je uticala na ishod britanskog referenduma o istupanju iz EU, kao i na američke predsedničke izbore 2016. Na delu je „pravi izazov za naše demokratske sisteme“, upozorili su šefovi država i vlada zemalja EU na poslednjem samitu u Briselu.
Tek je sajber-napad na jedan njuz portal u Litvaniji u novembru izazvao uzrujanost. Nepoznati izvršioci su na portal „Kas Vyksta Kaune?“ („Šta se dešava u Kaunasu?“) postavili lažnu vest kako bi diskreditovali NATO, pisao je ovaj portal. Potom je objavljeno da je ovaj vojni savez planirao napad na Belorusiju.
Nakon ovakvih negativnih iskustava, francuski parlament je nekoliko dana potom usvojio paket zakona protiv ciljanog širenja lažnih vesti u vreme izborne kampanje. Uzalud su novinari, sleva i zdesna, kao i opozicija žestoko protestovali protiv ovih zakona, strahujući da se radi o „cenzuri“ i „zabrani slobode mišljenja“. Nemačka savezna ministarka pravde Katarina Barlej (SPD) je najavila da će pomno pratiti efekte ovog zakona u Francuskoj.
Fenomen lažnih vesti, dakle tvrdnja da je istina ono što je očigledna laž, u međuvremenu je stiglo i do centra moći EU. Predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker je bez dlake na jeziku. „Ja sam u Evropskom savetu jasno stavio do znanja da su pojedini premijeri, koji u njemu sede, i sami izvor lažnih vesti“, kazao je on nakon Samita sredinom decembra.
Viktor Orban, mađarski premijer, mu je posebno trn u oku. „Kada gospodin Orban kaže da sam ja odgovoran za Bregzit, i kriv, onda je to lažna vest. Kada kaže da su migranti odgovorni za Bregzit, onda je i to lažna vest“, kritikovao je Junker.
EU je prepoznala zapaljivo dejstvo lažnih informacija i želi da se tome suprotstavi. Početkom decembra Komisija je objavila akcioni plan, koji predviđa da se umesto dosadašnjih 1,9 miliona za to izdvoji pet miliona evra. Ali, šta je to u poređenju sa stotinama miliona koje Rusija izdvaja za „informacioni rat“ protiv Zapada?
Zbog dramatičnog efekta „neistinitih istina“ neophodno je hitno delovanje. Jer, mladi su u međuvremenu najmanje jedanput nedeljno suočeni sa lažnim vestima i govorom mržnje, pokazalo je ispitivanje javnog mnjenja Fondacije „Vodafon“ prošlog oktobra. Tri četvrtine ispitanih građana žele da se lažne vesti i govor mržnje tematizuju u školama.
I stručnjaci su saglasni da bi se sa dugoročnom strategijom protiv fejk njuza i srodnih pojava moralo započeti u školama. No, u Nemačkoj je pet milijardi evra iz saveznog budžeta, planiranih za digitalizaciju škola, trenutno na ledu zbog političkih otpora. Naime, obrazovanje je u nadležnosti pokrajina i one ne žele da im se Berlin petlja u to čak ni tako što daje pare.
Ustavne promene, koje je Savezna vlada zbog toga planirala, mnoge pokrajine su blokirale. Digitalni pakt koji je planirala vlada je „frontalni napad na naše federalno uređenje“ i zbog toga ga odbijamo, obrazložio je na primer premijer Baden Virtemberga Vinfrid Krečman. Kaže, ne želi da „pokrajine postanu patuljci po značaju“.
*Tomas Braj je četiri decenije radio kao dopisnik nemačke novinske agencije DPA, i na kraju kao rukovodilac regionalne kancelarije za jugoistočnu Evropu. Dugo je živeo i radio u Beogradu. Tekst je deo naše vikend-serije: Moja Evropa