U razmišljanju oko smisla i besmisla zabrane kanabisa, želeo bih da Vas pozovem da učestvujete u jednom malom eksperimentu: zamislite da uđete u neku prodavnicu i da želite da kupite neko alkoholno piće. Ali na policama su samo flaše bez etikete. Šta se u njima nalazi možete u najboljem slučaju da naslutite samo na osnovu oblika flaše ili boje tečnosti. Možda je to 20 godina star viski, možda neko bljutavo pivo, a možda i neka brlja od koje ćete da oslepite. Ah da, još nešto, prodavnica se nalazi u jednoj od najmračnijih i najopasnijih ulica u gradu.
Jasno je da takav sistem trgovine nikome ne pomaže – ni javnom zdravstvu, a ni zaštiti omladine. Ali tako nekako izgleda trenutna situacija u kojoj se nalaze oni koji konzumiraju marihuanu. Ankete nam pokazuju da je u Nemačkoj otprilike trećina ljudi bar jednom u životu probala ilegalne droge. Kanabis je uverljivo najraširenija. Do sada je zastarelo zakonodavstvo doslovno prisiljavalo sve one koji žele da puše travu da se snabdevaju na kriminalnom, netransparentnom, crnom tržištu – bez ikakve kontrole kvaliteta ponuđene robe, bez da se zna šta se u drogi nalazi, kakva je njena smesa i da li je razređena. Za to vreme organizovani kriminalci trpaju novac u džepove.
-pročitajte još: „Ovde raste samo kanabis“
Rat protiv droga je rat protiv korisnika
Osim toga, ne sme se zaboraviti ni na sankcije koje prete. I to nisu sam prazne reči, kako pokazuju novi podaci Saveznog ureda za borbu protiv kriminala o stanju u Nemačkoj: od oko 400.000 registrovanih delikata u oblasti droga, oko tri četvrtine je vezano za konzumaciju i delikte vezane uz konzumaciju. Već i taj podatak pokazuje da je rat protiv droge u Nemačkoj u stvari prvenstveno rat protiv uživalaca droge. A to je rat sa znatnim kolateralnim štetama, rat u kojem nije moguće pobediti.
Koliko je apsurdan cilj da društvo bude bez droge, pokazuje i činjenica da su droge na dohvat ruke čak i u totalitarnim društvima ili u zatvorima. Argumenti koji idu u prilog politici zabrane droga zvuče otprilike isto onako kao kad bi političari koji se bave zdravstvom rekli da se u borbi protiv polnih bolesti i infekcija HIV-om treba fokusirati na apstinenciju. To je doduše sigurno najbolji način zaštite od zaraze, ali samo su retki oni koji zaista žele da žive kao apstinenti. Tu ne pomaže ni podela kondoma, ni prosvetiteljski rad.
Zato je dobra vest što su se oni koji pregovaraju o novoj vladi Nemačke očigledno dogovorili oko legalizacije i regulacije kanabisa. Bio je to očekivan korak, pozicije Zelenih, SPD i Liberala su po tom pitanju bile relativno bliske i pre izbora. A ta odluka ujedno je i odmak od ustaljenih, zastarelih dogmi – to je i prihvatanje kompleksne stvarnosti, koja izgleda i ovako: uprkos zabrani, trava se masovno konzumira, pogotovo među mladima, a upravo to je populacija koju žele da zaštite zagovornici prohibicije sa svojom propalom politikom zabrane.
Kanabis je već odavno postao sastavni deo nemačkog društva i moderna politika pokušava da se s tom situacijom nosi na inteligentan način. Ona ne kriminalizuje konzumente, ona ih štiti. Ona podstiče prosvetiteljski rad, govori o rizicima konzumacije droga, ona nudi pomoć u slučaju potrebe. Naravno da kanabis nije bezopasna stvar. Kao i svaka druga supstanca koja sadrži materije koje imaju određeni efekat na organizam, i konzumacija kanabisa sa sobom nosi rizike i različite nuspojave.
-pročitajte još: Kanabis „Made in Germany“
Ali ljudi bi mogli da nauče kako da se s tim rizicima nose. Mogli bi da imaju i određena znanja po pitanju droga, baš onako kako to uspeva većini ljudi sa alkoholom. Ili isto onako kako to radi velika većina korisnika trave. To najbolje uspeva u okruženju u kojem ne dominiraju tabui i pretnje kaznama, u okruženju koje droge ne sotonizuje paušalno, već s pragmatičnim pogledom na stvari prihvata i opasnosti. One inače imaju i svoju pozitivnu stranu – užitak, spoznaju, ekstazu, ozdravljenje. Radi se o minimalizaciji rizika.
Samofinansiranje prevencije
Zato je ispravan pristup kojim se želi da se dekriminalizuje– i to ne samo konzumacija. Korisnici kanabisa moraju da imaju legalne i sigurne mogućnosti da nabave travu. Ja, kao trostruki otac, mogu da kažem: draže mi je prodavac bude država, ili prodavnice koje kontroliše država, a ne pripadnici organizovanog kriminala. Država bi preko legalizacije i regulacije mogla i da pribavlja novac za finansiranje sveobuhvatnih programe prevencije i pomoći. Jedna nova studija Univerziteta u Diseldorfu izračunala je da bi prihodi koji bi se ostvarili oporezivanjem kanabisa i uštedama kada je reč o krivičnom gonjenju, godišnje mogli da iznose oko pet milijardi evra.
Legalizacija kanabisa nije samo zdravstvena tema. To je u suštini tema koja se tiče građanskih prava. Društvo koje se diči diverzitetom, moralo bi da izdrži i činjenicu da neko posle posla dan želi da zasladi jednim džointom.
Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu