Leitkultur je opet tu

Pojam Leitkultur (leiten – predvoditi, usmeravati; Kultur – kultura) veoma je teško prevodiv, na prvu loptu kao „vodeća kultura“, na drugu možda kao „orijentaciona kultura“. U pitanju je kompleks vrednosti koje je u teoriju uveo nemački politikolog Basar Tibi koji je – eto malog paradoksa – rođen u Damasku. Pod tim pojmom on je razumeo osnovne vrednosti poput demokratije, laicizma, prosvetiteljstva, ljudskih prava i civilnog društva koje su, kako smatra, deo nemačkog identiteta. Njihovo prihvatanje, pisao je Tibi, neophodan je uslov za integraciju doseljenika.

Pojam je međutim postao bremenit kada je na velika vrata ušao u političku arenu. Tamo ga je doneo Fridrih Merc, bivši političar demohrišćana. On je 2000. godine, kao šef poslaničkog kluba u Bundestagu, pod parolom Leitkultur zahtevao da došljaci nauče nemački i poštuju nemačke običaje. No već tada, a tako je ostalo do danas, pojmom se cilja pre svega na muslimane. Mercu je recimo posebno smetalo što neke učiteljice i nastavnice u nemačkim školama nose marame i što se islamska veronauka predaje van škola. „Ne smemo da zatvorimo oči pred činjenicom da kod se kod nas sve više razvijaju paralelna društva“, govorio je on.

U levom i liberalnom spektru javnosti je stoga Leitkultur prokazan kao borbeni izborni poklič konzervativaca te pojam na samoj granici ksenofobije i negacija multikulturalizma. U upotrebu se međutim pojačano vraća od 2015. kada stotine hiljada izbeglica stiže Balkanskom rutom na konto čega u Nemačkoj jača protest protiv tobožnje politike „otvorenih vrata“ savezne kancelarke Angele Merkel. Sasvim je izvesno da će na krilima tog protesta od septembra u Bundestagu sedeti Alternativa za Nemačku, partija koja je svoj današnji imidž prevashodno izgradila na protivljenju izbegličkoj politici i baražnoj kritici islama.

To je opet demohrišćane ponukalo da se protiv krajnje desnice bore tako što će oni sami skrenuti udesno ili makar na simboličnom nivou probuditi takav utisak. Reč je u velikom stilu uzeo ministar unutrašnjih poslova Tomas de Mezijer tako što je u nedeljnom izdanju lista Bild objavio autorski tekst – neku vrstu kataloga u deset tačaka o nemačkoj orijentacionoj kulturi. „Ko smo mi? Ko želimo da budemo? Kao društvo. Kao nacija“, pita se De Mezijer, ministar u javnosti viđen kao jedan od predvodnika desnog krila CDU. „Ko je uveren u svoju orijentacionu kulturu, taj je jak“, piše on, i počinje da nabraja:

U Leitkultur spada „određeno držanje“ koje podrazumeva da se drugima predstavljamo, rukujemo se u znak pozdrava, pokazujemo lice („Mi nismo burka“), naša zemlja je hrišćanski utemeljena, ali „pravo u svakom slučaju ima prvenstvo u odnosu na sva religijska pravila“, mi smo društvo koje poštuje i štiti manjine, „prosvećene patriote“ koje vole svoju zemlju i ne mrze druge, piše De Mezijer. Tvrdi da je ovim tezama hteo da podstakne diskusiju o orijentacionoj kulturi u Nemačkoj. I već je, do kraja dana, dobio niz odgovora koji mahom kritikuju njegov predlog, ali slično efektu leptira stvaraju orkan – moguće da je to dovoljno za potrebe demohrišćana ne bi li se prikazali kao zaštitnici nemačkog identiteta.

Recimo šef Liberala Kristijan Lindner je za agenciju dpa rekao: „Ne treba nam ministar unutrašnjih poslova koji pokreće besmislene debate već neko ko rešava postojeće realne probleme.“ Potpredsednik socijaldemokrata Torsten Šefer-Gimbel je na Tviteru nazvao tekst „blamantnom inscenacijom“, Jirgen Tritin (Zeleni) je napisao da je u pitanju „čisto desničarsko potpaljivanje“, dok je šefica Alternative za Nemačku Frauke Petri kritikovala sa druge strane: „De Mezijerov model: torpedovati nemačku orijentacionu kulturu tokom mandata, a onda se dve sedmice pred izbore predstaviti kao veliki branilac kulture.“ Ovde Petri misli na pokrajinske izbore u najvećoj nemačkoj pokrajini Severnoj Rajni-Vestfaliji 14. maja.

Zašto De Mezijer opet prekopava temu za koju zna na kakve će reakcije naići, pita se Kaj Birman u komentaru na portalu uglednog nedeljnika Cajt. „Da li on to hoće da pomogne pridošlicama da razumeju Nemačku? (…) Da ih ohrabri da ovde otpočnu život? (…) Ne, on to neće. Savezni ministar unutrašnjih poslova je napisao tekst jer su u septembru novi parlamentarni izbori, a on se plaši Alternative za Nemačku. Napisao ga je jer CDU, CSU kao i Alternativa u svojim partijskim programima imaju reč Leitkultur. Napisao ga je jer veruje da će više ljudi, više Nemaca, zaokružiti CDU ukoliko malo filozofira o bivanju Nemcem. To je za plakanje“, piše Birman.

„Diskusija o takozvanoj Leitkultur je u Nemačkoj do sada samo izazivala bes i razdor. Ta reč i ta debata u poslednjih dvadeset godina nikome nisu koristile, nikoga nisu izmirile, nikoga integrisale, nisu donele nikakav kulturni napredak. Takozvana Leitkultur sliži isključivo kako bi delila: Mi smo ovde ovakvi, vi tamo niste ovakvi. Mi jesmo, vi niste. Ko god da je poslednjih godina govorio o orijentacionoj kulturi kopao je time rovove, umesto da ih premosti. Upravo to radi i Tomas de Mezijer“, dodaje se u tekstu na portalu Cajta.

Slično misli i Peter Kurc, novinar Vestdojče cajtunga (Vupertal). „De Mezijerovih deset teza nisu upućene doseljenicima već nemačkim biračima. Ali ne bi trebalo smatrati budalama one koji se ne pronalaze u oslikanoj orijentacionoj kulturi. Oni kažu: Ne postoji nikakva Leitkultur već različiti životni stilovi – to će videti svako ko se provoza od istočne Frizije do Bavarske. Leitkultur? Koja od njih? Ona iz bavarskih pivara pod šatrama ili ona iz opere? Ona fudbalskih huligana ili ona karnevalskih povorki? Kioska sa pomfritom ili restorana od četiri zvezdice? Leitkultur, time se zapravo poručuje: prilagodite se! A ako si drugačiji od nas, bićeš izopšten. Pri tome je merilo teško uhvatljivo. Daleko je opipljivije ako bismo – za sve! – kao merilo uzeli jedino vrednosti zapisane u našem Osnovnom zakonu.“

Drugačije stvar vidi Kristijane Habermalc, koja u komentaru na radiju Dojčlandfunk kaže da je hrabro to što jedan konzervativni političar pokreće debatu oko pojma zbog kojeg mnogi, vođeni Pavlovljevim refleksom, dižu gard.

„Nemačka, zapravo cela Evropa, žive vreme dezintegracije, erozije liberalnih vrednosti kakvu smo do skora smatrali nemogućom. Primili smo stotine hiljada izbeglica, većinu iz udaljenih kulturnih krugova, a to nas – i došljake – stavlja pred velika iskušenja. Istovremeno se desni rub društva otuđio od takozvane liberalne sredine, preti da se sasvim otcepi. Kada, ako ne sada, da promislimo šta nas čini nacijom i koje su nam vrednosti važne? Parole mržnje vladaju društvenim mrežama, svako ko prizna da pomaže izbeglicama zatrpava se pretnjama i blatom. Islamistički terorizam dodatno deli društvo. Orijentaciona kultura je hitno neophodna, ne samo kao orijentir za doseljenike već i za nas same“, kaže se u tom komentaru.

priredio Nemanja Rujević