Lekari odlaze da se (ne) vrate

Senka Baranović je primarijus, specijalista anesteziologije, koja je nakon više od petnaest godina rada i truda u Hrvatskoj došla do zida, do, kako nam kaže, situacije u kojoj je morala da bira da li će stagnirati ili će učiniti nešto za sebe i obezbediti da jednog dana ima pristojnu penziju. „Ja radim vrlo zahtevan posao. U Hrvatskoj imate pet, šest dežurstava tokom meseca, 24 sata, nema poštovanja evropskog radnog vremena, prekovremeni sati se ne plaćaju, odnosno plaćaju se smešno. Ali nije reč o novcu već o poštovanju rada", kaže. Uslovi su teški, ljudi napeti, bolje prolaze oni koji imaju agresivan stav.

„Gledala sam starije koleginice koje su odlazile u penziju sa 40 godina staža u vrlo teškom poslu u kojem ima puno noćnog rada, koje su razmišljale hoće li od penzije moći da kupe recimo knjigu. To je život u kojem ste puno uložili u sebe i očekujete nekakvu minimalnu egzistenciju u skladu s tim", kaže doktorka Baranović.

U Edinburgu, u Škotskoj, radi tri dana nedeljno po deset sati i uz dva dežurstva mesečno ima traženih 38 radnih sati nedeljno. Ako se slučajno i dogodi da neke sedmice radi više, iduće radi manje kako ne bi prebacila dozvoljenu satnicu, kaže. „Ovde možete priuštiti šta hoćete, svakog dana jesti u restoranu ako želite. To u Hrvatskoj ni s dobrim lekarskim platama ne možete priuštiti. Možete ići u pozorište, bioskop, možete putovati na vikend, tri, četiri, dana, imate vremena za to“, kaže Senka Baranović i ističe nešto što možda objašnjava sve: „U celom profesionalnom životu nisam toliko spavala, a to mi užasno puno znači.“

Odnos prema zaposlenima je u Škotskoj drugačiji, kaže. Prijavila se za dodatnu edukaciju i upitala nadređene može li za nju dobiti slobodne dane, na šta je dobila odgovor koji ju je u prvi mah zbunio – ne samo da ima pravo na slobodne dane, već joj je edukacija i plaćena, bez obzira na to što za sada ima ugovor samo na godinu dana.

Kad te šefovi pozovu na razgovor

Slično iskustvo o radnim uslovima ispričao nam je i Jagor (pravo ime poznato redakciji), lekar koji je u Veliku Britaniju stigao 2014. godine iz jedne manje bolnice u Hrvatskoj, u potrazi za subspecijalizacijom koju je želeo. Kada je nakon nekoliko meseci rada u bolnici u jednom manjem engleskom gradu odlazio prvi put na godišnji odmor, u Hrvatsku, nadređeni su ga pozvali na razgovor. „Razmišljao sam jesam li napravio nešto pogrešno", rekao nam je. „Ali oni su mi kazali da su jako zadovoljni sa mnom i da žele da me pitaju šta bi oni kao kolektiv mogli učiniti da se kod njih osećam još bolje.“

Posebno su ga oduševile kolege koje su se potrudili da se oseća dobrodošlo, kao i činjenica da u maloj bolnici u manjem gradu radi s opremom kakvu većina bolnica u Hrvatskoj može samo da sanja. Jagor je u Englesku došao s porodicom. Supruga je našla posao kojim je zadovoljna, a deca su prezadovoljna u novoj sredini. „Kada govorimo o besplatnom školovanju, to u Hrvatskoj nemamo. Ovde su deca u školi dobila apsolutno sve, knjige, sveske, pribor… Kupili smo jedino školske uniforme. Osim toga, dobili su asistente u nastavi koji su im pomagali da savladaju jezik i razlike u gradivu."

„Prilika koju nisam mogao da propustim"

Naš treći sagovornik je Marko Lukić, 33-godišnji oftalmolog iz Hrvatske, koji je nakon završene specijalizacije imao dobre ponude u Hrvatskoj, ali se odlučio s na odlazak iz želje da profesionalno napreduje. „U to vreme otvorila se pozicija subspecijalizacije iz stražnjeg segmenta oka (Medical Retina) u prestižnoj oftalmološkoj bolnici Moorfields Eye Hospital u Londonu. Bila je to prilika koju nisam mogao da propustim. Želeo sam da vidim da li uopšte mogu da konkurišem na jednoj takvoj poziciji", govori nam.

Posao je dobio i krenula je bitka s administracijom, dobijanje privremene dozvole za rad, jer Velika Britanija ima restrikciju na zapošljavanje hrvatskih građana, polaganje ispita iz engleskog jezika koji je bio uslov za dobivanje licence, ali i traženje stana u skupom Londonu. „Posebno mi se svidelo što se uvek uvažava tuđe mišljenje, pa čak i ako ste mlađi. Podstiču se izuzetnost i svaka želja za napretkom dobije podršku."

„Želim da se vratim u Hrvatsku, ali ne još. Mogućnosti koje mi London i moja klinika pružaju su neverovatne i bila bi velika šteta kada ih ne bi iskoristio", kaže Marko Lukić i ističe da upravo iskustvo i znanje koje može steći, bogatstvo koje dobije upoznavanjem ljudi različitih kultura i običaja, te stvoreni kontakti, mogu koristiti ne samo njemu, već i Hrvatskoj kad bi to Hrvatska htela i znala da iskoristi.

On, najmlađi od troje naših sagovornika, jedini je koji kaže da planira da se jednom vrati u Hrvatsku, mada svo troje na neizbežno pitanje o eventualnom povratku u Hrvatsku odgovaraju jednako, da postoji čežnja za domom, da nije lako i da se preispituju, ali da su odluku o odlasku doneli racionalno, a ne emotivno.

Možda jednom, kada se neka vlada zabrine zbog „nepovratnog urušavanja kvaliteta pružanja zdravstvene nege hrvatskim građanima“ – na koje upozoravaju iz Lekarske komore – ta racionalna odluka bude drugačija.