Licemerno je kritikovati poziciju Beograda

DW: Gospodine Nitan, ako po svaku cenu hoću da postanem državljanin EU, da li mi se više isplati da tražim nemačko državljanstvo ili da čekam da Srbija stigne do članstva?

Ditmar Nitan: Zalažem se za slobodu, pa Vam ne bih prepisao čiji državljanin da budete. Ali bih preporučio – ne samo da čekate na ulazak Srbije, nego da podržite sve koji se trude da taj ulazak bude moguć.

DW: U prognozama o brzini pristupa EU do sada su srpski političari uglavnom pravili grube omaške, bili su previše optimistični. Imate li Vi prognozu?

Nitan: Još 1999. me je jedan poljski prijatelj pitao da prognoziram kada će njegova zemlja postati članica Unije. Tada nisam želeo da licitiram, a Poljska je ušla pet godina kasnije. Pet godina – toliko će najmanje trajati dok Srbija ne uradi sve što treba. Mislim da bi to bio povoljan vremenski okvir.

DW: Iz Brisela se čuje da Srbija trenutno ne čini sebi uslugu. Nemački mediji pišu o „špagi između Brisela i Moskve“, misli se na činjenicu da srpska vlada na rečima podržava integritet Ukrajine, ali ne želi da uvodi sankcije Rusiji. Da li kandidat za EU sme tako da se postavi?

Nitan: Sme. Srbija još nije članica EU, a znate da i u okviru Unije postoji širok spektar država. Neke su već sada za oštrije sankcije, a neke su tek u poslednjem trenutku ubeđene da treba odrediti ovakve sankcije. Stoga se prihvataju i istorijski posebni odnosi Srbije i Rusije, posebno jer su veoma jasne izjave premijera Vučića o integritetu Ukrajine. Lično, nemam ništa protiv trenutne pozicije Srbije, naprotiv – razumem je.

DW: Drugi kažu da bi bilo uputno da zemlja kandidat kopira spoljnu politiku EU. Mediji pišu da bi Srbija mogla na neki način da bude kažnjena, kočenjem pregovora sa Briselom.

Nitan: Odbio bih kada bi neko predložio da se Srbiji zbog manjka poslušnosti postavljaju balvani na evropski put. To bi bila arogantna politika prema nezavisnoj državi poput Srbije. Naprotiv, možda je upravo dobro što Srbija ima dobre odnose sa Ruskom Federacijom. Moglo bi da se razmišlja i iz suprotne perspektive: gde Srbija može da pomogne da se otvore kanali komunikacije između EU i Rusije. Poseban odnos Beograda i Moskve može da bude i evropska prednost.

DW: Nedavno je iz Brisela poručeno da nije baš lepo ako Srbija koristi prostor na ruskom tržištu koji se otvara embargom za evropski agrar. Vidite li tu problem?

Nitan: Ne vidim to kao problem. Moguće da oni koji su ionako protiv ulaska Srbije u EU sada ovde nalaze povod da kažu: „Vidite, Srbi kolaboriraju sa Rusima.“ Svima nam je poznata privredna situacija u Srbiji kao i posebni odnosi sa Rusijom – licemerno bi bilo meriti Beograd prema odnosu sa Moskvom. Naravno, sasvim bi druga stvar bila da Srbija ne priznaje integritet Ukrajine ili da smatra aneksiju Krima divnom. Tada bi bilo restrikcija. Zato ne bi sada pred Srbiju trebalo postavljati zahteve koji i pojedinim članicama EU teško padaju.

DW: Ima li Vučić u Berlinu – ili kod Vas lično – neku vrstu bonusa jer važi za „uzornog đaka“ kada je u pitanju odnos sa Prištinom?

Nitan: Recimo da smo Vučića i njegovu raniju partiju znali kao velike nacionaliste – pre ulaska u vladu i pre osvajanja apsolutne većine. Postojala je zabrinutost da bi nastankom nove koalicije i odlaskom Demokratske stranke sa vlasti moglo da dođe do nazadovanja u odnosu sa Kosovom. Sada moramo priznati da je Vučić deo konstruktivnih snaga. Moguće da zbog toga ima bonus, ali to je bonus koji uvek iznova mora da se potvrđuje. Taj bonus ne sme da se vezuje samo za odnose sa Kosovom nego i za slobodu štampe, medijsku politiku, nezavisnost pravosuđa i tako dalje. Dakle, bio sam pozitivno iznenađen Vučićem, verujem mu da bira konstruktivni put i tu ima moju podršku – iako kao socijaldemokrata imam drugačija politička ubeđenja.

DW: Ono gde Vučić nije „konstruktivniji“ od svojih prethodnika je mantra: „I Kosovo i EU.“ Ipak, deluje očigledno da se pristupni pregovori Srbije ne odnose na teritoriju Kosova te da onda pred pristupanje mora doći zahtev za eksplicitno priznanje nezavisnosti. Kako Vi to vidite?

Nitan: Da, taj zahtev mora doći, ali tek na kraju. Ima glasova konzervativnog spektra u EU i Nemačkoj koji bi hteli potpuno priznanje Kosova po hitnom postupku. Mislim da to nije pravi put. Normalizacija i postepeno približavanje do modusa vivendi ne može i ne sme da bude prebrzo. Treba ići korak po korak, i svoje domaće zadatke treba da ispunjavaju obe strane – dakle i Kosovo, nadajmo se da će tamo uskoro biti stabilne vlade. Kada pristupni pregovori dođu skoro do kraja, od Srbije će se tražiti skok: ko god za pet ili šest godina bude vladao u Beogradu biće stavljen pred neminovnost da je članstvo u EU moguće samo uz priznavanje Kosova. Videćemo kako će to priznanje izgledati. To nije antisrpski niti ima posebne veze sa Srbijom – jednostavno, u Uniji ne sme da bude novog Kipra. Konflikt mora da se reši pre nego što Srbija postane članica. Do tada ima vremena da se ide korak po korak.

DW: Vi ste bili u Beogradu u sastavu parlamentarnih delegacija… one su u srpskoj štampi paušalno ocenjene kao donosioci ultimatuma Srbiji. Posebno je kritikovan Andreas Šokenhof (CDU) koji je doneo čuvenih sedam uslova.

Nitan: Šokenhof je tih sedam tačaka obznanio samo u ime svojih demohrišćana, a ne u ime Nemačke ili Bundestaga. To sam već kritikovao. Iako među tim tačkama ima nekih koje su sasvim u redu, mislim da je arogantan i neprimeren duktus da jedan poslanik u ime svoje partije ode u suverenu državu i pobroji neke uslove za pristupne pregovore. Kada je Šokenhof bio u Beogradu, ovde u Berlinu je vladala konzervativno-liberalna koalicija, a sada postoji konzervativno-socijaldemokratska. Budite sigurni da mi, socijaldemokrate, imamo nešto drugačiji stav. Važan nam je proces, a ne da li će uslov broj 7 biti ispunjen za dva meseca ili deset meseci. Može se reći da učešćem SPD-a u nemačkoj vlasti postoji konstruktivniji odnos prema Srbiji.

DW: To sam i očekivao da čujem od jednog poslanika SPD, ali ipak zemljama EU dominiraju konzervativci. Često onda čujemo priču o umoru od proširenja, o pauzi u tom procesu… Koliko je od toga istina?

Nitan: Taj umor postoji iz raznih razloga. U stanovništvu pre svega zapadne Evrope vlada ubeđenje da je Unija već sada prevelika. Među političarima postoji stav – ne bih ga nazvao umorom – da još veća EU ne bi bila u stanju da se jače integriše, a ima i političara koji su protiv svakog proširenja iz svojih konzervativnih i nacionalnih pobuda. Međutim, taj umor nije urezan u kamenu poput deset zapovesti, to je pre slika trenutka. Umor će popustiti ako političari objasne građanima zašto je važan takozvani Zapadni Balkan, zašto je važno da svaka država tog regiona ima fer šansu za pristup EU, ako objasne da pristup traje godinama i da kandidati treba da ispune niz uslova. Od političara u EU zavisi da li će kod svojih građana potpirivati strah od proširenja ili pozitivan stav.

*Ditmar Nitan (1964) je poslanik SPD-a u svom četvrtom mandatu u Bundestagu. Član je Spoljnopolitičkog odbora parlamenta, i zamenik člana u Odboru za pitanja Evropske unije.