Ljubav koja ne prestaje: Nemci i nemačka marka

„Nemačka marka je nešto što neki Nemci vole više od sopstvene žene.“ Tako je u oktobru 1997. tadašnji savezni ministar finansija Teo Vajgel (CSU) opisao odnos brojnih Nemaca s njihovom valutom. I mada Nemci u novčanicima već više od 20 godina ne nose marke nego evre, u glavama (i srcima) mnogih građana Savezne Republike marka i dalje „živi“. Zar nije kugla sladoleda za koju se danas mora izdvojiti i po dva evra, svojevremeni koštala jedva 30 feninga?

-pročitajte još: Večna nemačka marka

D-Marka je bila simbol nemačkog privrednog uzleta nakon Drugog svetskog rata. Marka je postala mit. Kada je pre tačno 75 godina, 21. juna 1948. ta valuta uvedena u zapadnonemačkim okupacionim zonama, rafovi u prodavnicama popunili su se preko noći. Trgovci su izvadili robu iz skladišta, robu koju su tamo čuvali, jer nisu imali poverenja u dotadašnju valutu, nemačku rajhsmarku.

Druga najvažnija valuta

U decenijama koje su usledile, zapadnonemačka marka postala je druga najvažnija valuta sveta, odmah iza američkog dolara. No, taj veliki „rez“ 1948, odnosno prelazak na novu nacionalnu valutu, bio je istovremeno i veliki šok. Ušteđevina brojnih građana se „istopila“. Za 100 rajhsmaraka na štednoj knjižici dobili su samo 6,50 novih maraka. Istovremeno su plate, stanarine i porezi jednostavno transferisani u novu valutu po načelu 1:1. Svaki građanin tada je dobio jednokratnu premiju od 40 maraka, a dodatnih 20 maraka mesec dana kasnije. Redukovanje ponude novca na tržištu bio je temelj stabilne valute. Sa crnog tržišta je nestala kompenzaciona trgovina, baš kao i alternativno tržište na kojem se plaćalo – cigaretama.

Veliki test zrelosti za nemačku marku usledio tek nekoliko decenija kasnije, i to sasvim neočekivano: „Ako dođe nemačka marka, mi ostajemo. Ako ne dođe, idemo k njoj!“ To su uzvikivali stanovnici tadašnjeg DDR-a tokom jeseni 1989, jeseni velikih promena. Još i pre političkog ujedinjenja Nemačke, D-Marka je 1. jula 1990. zamenila DDR-Marku. Kurs po kojem je istočna valuta menjana za zapadnu bio je 1:1.

-pročitajte još: Fali još dvanaest milijardi nemačkih maraka

Tadašnji savezni kancelar Helmut Kol (CDU) insistirao je na brzom kreiranju privredne i monetarne unije – i to sprkos upozorenjima iz Bundesbanke (Nemačke centralne banke). Problem je bio to što se, nakon uvoženja D-Marke kao zvanične valute, planska privreda DDR-a preko noći našla u turbulentnim vodama kapitalističkog sistema tržišne ekonomije.

Jedanaest godina kasnije, u novogodišnjoj noći 2001-02. stigao je evro. Nova evropska valuta zamenila je marku, liru, franak, šilinge…. Nakon početne euforije i u Nemačkoj je usledilo naglo otrežnjenje. Mnogi Nemci su evro doživeli kao „Teuro“ (igra reči kojom se signalizira da je s uvođenjem evra sve poskupelo, prim. red.) – bez obzira na to što su statističari i ekonomisti tvrdili drugačije. Mnogi su prilikom korišćenja nove valute u prodavnicama, kafićima ili kod frizera imali osećaj da je marka konvertovana u evro u odnosu 1:1. Reč „Teuro“ je u prvoj godini nakon uvođenja evra proglašena za reč godine u Nemačkoj.

Bilo je i mnogo onih koji su predviđali da će zajednička valuta s Italijanima i Grcima kad-tad postati nekonvertibilna i „mekana“, i da tržišta u nju neće imati poverenja. Tadašnji kancelar Kol bio je svestan skepse, kako je to kasnije priznao u jednom intervjuu: „Mi bismo vrlo verovatno izgubili na referendumu o uvođenju evra i ukidanju nemačke marke.“

Koja je valuta stabilnija?

Koja se valuta na kraju pokazala kao stabilnija? Nemačka marka ili evro? To je – evro! Za 25 godina njegovog postojanja, Evropska centralna banka (ECB) uspela je da ostvari svoj cilj, a to je prosečna godišnja stopa inflacije od dva odsto. Ankete Evropske unije osim toga pokazuju da evro ima veliku podršku: više od 80 odsto Nemaca i više od 70 odsto građanki i građana Evropske unije podržava zajedničku valutu.

Ipak, skepsa prema evru nije u potpunosti nestala i još uvek ima o onih koji čeznu za markom. Bivši glavni ekonomista ECB Otmar Ising želju za povratkom marke smatra nostalgijom, kako je to rekao 2018. godine: „Rasplamsa se diskusija oko cene krigle piva na Oktoberfestu u Minhenu, i ljude zaborave da su i u vreme marke cene rasle iz godine u godinu.“

Tako otprilike izgleda i kompleksno objašnjenje rasta cena kugle sladoleda, koje su na prvi pogled zaista bezobrazno visoke: plate su porasle, porasla je kupovna moć, porasle su cene sirovina i energije za proizvođače, više je birokratije. A oni koji još uvek negde kod kuće imaju zalihe starih nemačkih maraka, ili ih slučajno otkriju na bakinom tavanu, za njih ne mogu ništa da kupe. Ali, kod Bundesbanke i dalje mogu da ih zamene za evro.

jb/sm (dpa)

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.