Lovor sa Divlje obale

Do drugih mesta duž katalonske obale može se doći vozom, bolje reći šinobusom, koji stiže svakih pola sata. Ali ako iz Kalelje hoćete u Ljoret de Mar, onda ćete posle kraće vožnje sići sa voza u Blanjesu. U Ljoret se nastavlja autobusom, koji doduše staje tu, ispred pospane stanične zgrade u Blanjesu. Ali su domaćini zaboravili da naprave nadstrešnicu ili čekaonicu, a sunce već uveliko radi svoj posao, iako je tek nešto iza devet ujutro. Pošto pruga nije stigla do varoši okružene sa jedne strane brdima, a sa druge morem, ulazak u Ljoret će nam doneti niz običnih prizora koji se nude radoznalim očima kroz autobuske prozore: Prodavačice koje otvaraju svoje radnje, recepcionari koji dočekuju goste u holovima velikih hotela, ljudi koji u pekarama čekaju da budu usluženi.

Na četrdesetak kilometara od Đirone i preko osamdeset od Barselone, Ljoret de Mar je najpoznatija i među našim ljudima najomiljenija varoš na „Divljoj obali" – Kosta brava. To ima svoje razloge.

Ali ti razlozi ostaju najpre sakriveni, kada autobus stane na peron betonske stanice koja ima živ, pomalo haotičan i donekle traljav izgled. Ovakve stanice imaju mnogo veće varoši. Ljoret zimi splasne na nekih 35 000 stanovnika, da bi u letnjoj sezoni narastao i na 160 000 ljudi. Zavisno od godišnjeg doba, varoš se dakle koleba između broja stanovnika Kragujevca i Zaječara. 

Silazak u Ljoret

Sve ulice nizbrdo vode ka obali, a poprečne su uvek duže jer su građene paralelno sa morem. Prvi utisak je da je varoš nešto gizdavija i samosvesnija od Kalelje.

Moja saputnica je već u prvom butiku nadomak stanice pronašla nešto za sebe. To potvrđuje opšti utisak koji imam svaki put kada se nađem na Iberijskom poluostrvu. Zahvaljujući domaćim modnim kreatorima i firmama, slobodnijem i „sunačanijem“ odnosu prema bojama, Španci preuzimaju estetski primat u proizvodnji krpica.

Već poučeni višednevnim boravkom na katalonskoj obali, ne gubimo vreme tražeći kafić sa dobrim kapućinom, već sedamo kod prvog Italijana u baštu koja se sastoji od nekoliko stočića duž ulice i naručimo espreso.

Tu se zakopčamo za internetsku mrežu i proučimo plan grada. Pre podne ćemo provesti u senovitim uličicama centra. Ručaćemo u jednom od katalonskih lokala koje preporučuju i koje nazivaju „bodega“. Kada popusti popodnevna vrućina istražićemo priobalni deo varoši koji već sada obećava žegu.

Ulica Sant Pere kojom silazimo do centra krcata je radnjama i lokalima. Izlazimo na lepi trg i pogled nam se prikuje za crkvu. Sant Roma u srcu starog grada nudi neočekivane boje i oblike.

Priča o crkvi je zapravo priča o Ljoretu. Prvobitno naselje je bilo na brdu, tamo je izgrađena prva crkva,  jer su gusari često pustošili obalu. Tek kada se vlast barselonskih grofova u 13. veku proširila i na Baleare, koje su preoteli Mavarima, počeo je razvoj priobalnog dela naselja. Tu je u 16. veku podignuta gotička crkvica Sant Roma, nalik na tvrđavu.

U zlatnim vekovima koji su usledili za Španiju, bogatstvo se sticalo u prekomorskim kolonijama. Priča koja će učiniti ovu crkvu jedinstvenim hibridom starog i novog odvija se u vreme početka nemira na Kubi zbog nastojanja pobunjenika da se španska kolonija osamostali. Narsis Đelats je zajedno sa ocem kao dečak otišao iz Ljoreta na Kubu, gde su držali kožarsku radnju. Nemiri i bune, španska vojska koja ih guši, doneli su Narsisu ogromno bogatstvo jer je proizvodio – vojničke čizme. Kada je čuo da i drugi iseljenici iz starog kraja – Amerikanosi kako su ih zvali oni koji su ostali kod kuće – daju novac za proširenje crkve u Ljoretu, on je izdvojio najveću sumu za celu kapelu u spomen na svoju ženu koja je rano umrla. Narsis se nikada nije vratio sa Kube, ali su se, plaćeni njegovim novcem, na katalonskoj obali posla prihvatili umetnici iz okruženja velikog Gaudija, pre svega Bonaventura Konilj i Montobio.

Naš susret sa tom građevinom jednog vrelog jutra krajem septembra bio je jedan od trenutaka za koje putnici odmah znaju da su neponovljivi. Odlučili smo da neko vreme provedemo na trgu ispred crkve.

U lokalima su sedeli ljudi. Vermuterija, katalonski restoran, poslastičarnica. Drveće pred crkvom je nakošeno,  samovoljnim rastom ili vetrom. Sve je to davalo mestu istinsku prepoznatljivost – ono što ni jedan marketing ne može da izmisli.

Narednih  nekoliko sati provodimo u šetnji bez cilja. Pred nama se odmotavaju ulice i sokaci, zavode nas detaljima.

I sledeći trg je pun barova i pabova. Varoš je nagurala na preko 100 barova i diskoteka duž obale, na dobrom je glasu kao mesto lude zabave kod mladih Evropljana, ali baš zbog toga na lošem glasu kod svih ostalih. Posledice su slične onima na Majorki ili u novije vreme u Splitu – turizam pijančenja i partijanja uzeo je maha. Ali to je noćna verzija Ljoreta. Preko dana trgovi izgledaju idilično.

Reakcija gradskih vlasti na divljanje partijaša nije izostala. Paprene kazne čekaju one obesne goste koji naginju flašu na javnom mestu, u kupaćim kostimima uđu sa plaže u grad ili bukom uznemiravaju druge goste. Od 2018. gradska uprava je uvela zabranu pušenja na mnogim delovima plaže, želeći da tako izađe u susret porodičnim turistima i ublaži imidž mesta koje je stvoreno za celodnevnu divlju žurku. 

U vinskom podrumu

Prva glad nas opomene da je vreme da se potraži naša bodega. Ovaj naziv je na španskom selu prvobitno označavao neku vrstu vinskog podruma, prostorije pod stenom ili u zemlji, sa izgrađenim ulazom. Bila je to neka vrsta trapa u kojem je sazrevalo vino. S vremenom su pred bodegu postavili klupe, gazda bi prodavao vino, a onda uz to i nešto šunke, sira i hleba.

U gradovima su se tako počele nazivati krčme koje toče dobra seoska vina i služe rustikalna jela. Zato tražimo našu bodegu po Ljoretu.

Preporuke na internetu su ponekad varljive. Ali kada smo u jednoj sporednoj ulici, podalje od turističke vreve, zastali pred lokalom Bodega Manolo Kotano, imao sam osećaj da smo na pravom mestu. Unutra je bilo dovoljno mesta. Senovita prostorija ukrašena šunkama, flašama vina, porodičnim fotografijama, kako dolikuje. Simpatični suvonjavi gazda širokog osmeha preporučio nam je vino kuće.

Nismo se prevarili. Njegovo belo vino ima harmoniju koja se najteže postiže – sklad mineralnog, slatkastog sa tragom kiselkastog. Na jelovniku smo najpre pronašli dobro meze – girice , masline i krompiriće sa ljutim umakom.

Onda smo se zadubili u kartu. Fideua marinera je jelo koje izgleda kao paelja, ali je ipak drukčije. U ovom delu Katalonije rado upotrebljavaju sitne rezance umesto pirinča.

Šta da se kaže osim da smo ovaj put imali sreće. Cene su umerene, usluga odlična a gazda i njegova žena vode svoju bodegu domaćinski. Na kraju su nas počastili likerom sa ukusom katalonske kreme.

Posle ovakvog iskustva dobro raspoloženi hodamo prema obali. Već izdaleka čujemo huk talasa. Danas ovde more proizvodi mnogo pene.

Ime starije od prvih zapisa

Samo ime Ljoret je prema jednima nastalo od rimskog naziva Laureatum, što bi značilo mesto lovora, lovorovo. Drugi smatraju da je ime skoro hiljadu godina starije, i da se radi o staroiberijskom naselju Loredo.

Kada izbijamo na obalu ne umem da kažem da li po okolnim brdima ima rastinja sa lovorovim lišćem. Ali iznad grada je brdo na kojem su ostaci tvrđave iz predrimskog perioda.

U 18. veku Ljoret je procvetao kao luka, bilo je to vreme prekookeanske trgovine. Mladići željni avanture odlazili su na Kubu, tamo na ovaj ili onaj način stičući imetak, da bi se vratili u zavičaj i sagradili kuću. Povratnike su zvali Indianos. Jedan od najpoznatijih iseljenika iz Ljoreta je Konstatino Ribalegva, koji se 1899. kao dečak obreo na Kubi, tamo radio kao barmen, sve dok nije uštedeo dovoljno da kupi bar. Tamo je inovativno tretirao koktele što je privuklo tipove poput Ernesta Hemingveja i Grejama Grina. Dajkiri je napitak po kojem će momak iz Ljoreta ostati zapamćen kao legenda u svetu ljubitelja koktela.        

Tokom decenija prosperiteta stare su gospodarske kuće rušene, a zidane nove, neoklasicističke ili modernističke. Negde krajem Prvog svetskog rata bogate porodice iz Barselone počele su da grade letnjikovce u Ljoretu. Otvoren je i prvi hotel.

I kao duž cele obale, prvobitni bezazleni turizam se od šezdesetih pretvara u letnju seobu kontinentalnog naroda na obale.

U novom milenijumu Ljoret je postao poznat kao mesto u koje je ruska mafija investirala 20 miliona evra, zahvaljujući gradonačelniku koji se nije baš držao zakona. Stoga je logično da u gornjem gradu postoji i ruska pravoslavna crkva.

Vrućina popušta, idemo duž plaže prema mestu koje svaki posetilac mora da obiđe.

Esteva Fabregas i Bari, intelektualac iz Ljoreta, želeo je da u svojoj varoši obeleži ponos i tugu svih onih žena koje su podizale decu i čekale da im se muževi vrate s mora. Njegovu ideju prihvatio je vajar Ernest Maragalj i Noble, koji je posle građanskog rata izbegao u Venecuelu, ali je 1969. za Ljoret de Mar stvorio Donu Marineru ili Ribarevu ženu. Oni skloniji umetničkim asocijacijama zovu je Venera iz Ljoreta. Bronzana figura je postala glavni simbol mesta, njegov znak raspoznavanja.

Do ove skulpture dolazi se šetalištem pored plaže. Kako se bliži veče, tako se varoš pretvara u košnicu. Sve je više ljudi. Poslednja trećina puta vijuga stenama do uzvišenja na kojem Ribareva žena čeka čoveka koji neće doći. Njen pokret je ujedno nada, tuga, stoičko prihvatanje gorke sudbina. A iza nje Ljoret, mesto o kojim jedni pišu hvalospeve, drugi, neoprezniji kukaju zbog džeparoša.

Nama se ova varoš otvorila kao jedan od najlepših bisera u đerdanu mesta između Barselone i granice sa Francuskom. Možda i zato što odlazimo u sumrak, kada se neki barovi, diskoteke i kazina tek otvaraju.

Do ovog popodneva u bodegi na katalonskoj obali nisam poznavao ukus likera sa katalonskom kremom. Izgleda da je oproštajno piće koje nam je servirao gazda ostavilo trajan utisak, inače ne bih na odlasku, na aerodromu u Đironi, bez razmišljanja kupio flašu ovog napitka – jedini suvenir koji će nas u zimskim noćima podsećati na jedan vreo dan u Ljoretu.