Makedonija između četiri vuka
25. avgust 2017.
„Makedonija se iznova definiše kao država davanjem na značaju albanskoj komponenti. Od te potrage za identitetom zavisi stabilnost Balkana“, piše Andreas Ernst, dopisnik uglednog Noje cirher cajtunga iz Beograda, u podužem članku koji je švajcarski list objavio u petak.
„Kada zemlje donose zakone o jeziku, retko kada se radi o boljem međusobnom razumevanju, ali se gotovo uvek radi o kolektivnom identitetu“, piše o uzdizanju albanskog na nivo zvaničnog jezika u celoj Makedoniji. Ukoliko Venecijanska komisija potvrdi da je stvar u skladu sa Ustavom, u Makedoniji će ubuduće novčanice, policijske uniforme i administrativne zgrade biti obeležene dvojezično. Ernst navodi da se praktično slabo šta menja jer Makedonci i Albanci i sada „više žive jedni pored drugih nego jedni sa drugima“. U pitanju je, međutim, jak simbolični gest.
U albanskom samorazumevanju je to rezultat oružane borbe koja je dovela zemlju na granicu građanskog rata 2001. godine. Ernst međutim navodi da je „albanska pobuna“ zapravo bila „odskočna daska nove radikalne elite kako bi ova došla na moć i potisnula etablirane predstavnike“. U suštini je pobuna, piše u tekstu, bila međualbanski sukob na talasu „nacionalističke euforije zbog oslobođenja Kosova 1999.“
I tu smo usred dileme makedonskog procesa state buildinga, navodi Ernst, jer „nije lako graditi multietničku državu sa Albancima“ koji su demografski najmlađa i, nakon Srba, druga najveća nacija tog dela Balkana. „U albanskoj matici su otresli staljinistički jaram Envera Hodže, kroz Kosovo imaju još jednu državu i postepeno povećavaju uticaj u Makedoniji. Pri tome mnogi Albanci ovu zemlju posmatraju samo kao transporter koji treba da ih odveze u EU. Ako to ne uspe, zapretio je albanski premijer Edi Rama, moraće da bude etničkih stapanja koja bi ujedinila sve Albance u jednoj kući. To bi bio kraj Makedonije.“
Sa druge strane, albanska „lojalnost do daljnjeg prema Makedoniji je utoliko krhkija, koliko su Makedonci manje spremni da dozvole ovoj manjini da materijalno i simbolički uzme učešća u državi. (…) Dakle važi i obrnuto: teško je sa Makedoncima stvarati multietničku državu.“
„Makedonci podrazumevaju sebe kao naciju baš kao i Albanci, Srbi ili Bugari. Od kada je u Titovoj Jugoslaviji 1945. osnovana republika Makedonija, a makedonski jezik standardizovan, više generacija je odraslo u samorazumevanju da su Makedonci. (…) Mnogi bugarski i srpski nacionalisti to ne prihvataju do danas. Bugarska je doduše bila prva država koja je 1991. priznala nezavisnost Makedonije. Ali mnogi Bugari poriču da je makedonski zaseban jezik, a ne bugarski dijalekat, kao i da su Makedonci samostalna nacija. I u Srbiji ima nacionalista koji kažu Južna Srbija kada govore o Makedoniji“, navodi Noje cirher cajtung.
„Na posletku, Grčka je treći sused koji dovodi u pitanje srž makedonskog identiteta: ime. Svađa oko imena između Atine i Skoplja sprečava razvoj mlade države od njene nezavisnosti. Debate o tome su ekstremno plitke i jalove, ali sa brojnim posledicama. Ime Makedonija, tvrde Grci, implicira ambicije na ceo širi geografski region Makedonije u koji spada i istoimena grčka provincija. (…) To je makedonskim nacionalistima dalo vetar u leđa te su oni posle 2006. sve provokativnije zazivali Aleksandra Velikog kao oca nacije, a negirali svoju pravu kolevku – Titovu Jugoslaviju. Tako je grčka tvrdoglavost pomogla nacionalistima stranke VMRO da svoju bezočnu vladavinu rastegnu na deset godina.“
Autor podseća da je Kiro Gligorov, prvi predsednik nezavisne Makedonije, rekao da su albanske, bugarske, grčke i srpske komšije „četiri vuka“, od kojih svaki želi da potčini Makedoniju. „Metafora dramatizuje situaciju koja realno postoji. Od povlačenja Osmanskog carstva je makedonsko pitanje uvek iznova vodilo konfliktima susednih država, često podstaknutih interesima velikih sila. Ova konstalacija i dalje postoji, pogotovo što Rusija i Turska ponovo jačaju uticaj na Balkanu. Samo postojanje krhke makedonske države čuva Evropu od potencijalno katastrofalne eskalacije makedonskog pitanja. EU je dužna da hitno udahne život obamrlom procesu integracije.“
Nove i stare rute
Bečki list Viner cajtung analizira kretanje izbegličkog talasa koje se od zvaničnog zatvaranja Balkanske rute prebacilo na Sredozemnu rutu, od libijske obale kao italijanskim ostrvima. Ali list navodi da se ponovo i preko Balkana beleži pojačano kretanje.
Tako je u prvoj polovini godine Rumunija registrovala 3.000 ilegalnih migranata dok ih je tokom cele prošle godine bilo ukupno 1.600. Jedna od ruta ide i preko Crnog mora. U Mađarskoj je tokom avgusta zabeleženo tri puta više pridošlica nego istog meseca prošle godine. Slovenačka policija je javila da je do avgusta zaustavila više ljudi koji su ilegalno prešli granicu nego u prvih sedam meseci prošle godine.
Međunarodna organizacija za migraciju i UNHCR ukazuju da se dve rute – ona preko Balkana i ona preko Sredozemnog mora – ne kose jer svakom dolaze ljudi iz različitih zemalja porekla. Zato se smatra da oštrije delovanje libijskih vlasti pred afričkom obalom neće imati uticaja na migraciona kretanja preko Grčke ka zapadnoj Evropi.
priredio Nemanja Rujević