Masovno pokrštavanje izbeglica u Nemačkoj

Za Benjamina, nakon što je na par sekundi bio zaronjen u vodu, više ništa nije kao pre. Taj 25-godišnji Iranac od sada je hrišćanin. Kršten je u gradskom bazenu u Hamburgu. Krstio ga je sveštenik persijske zajednice. U njegovoj zemlji, onima koji konvertiraju u hrišćanstvo, preti smrtna kazna. Benjamin radosno kaže da „danas počinje novi život – sada pripadam Isusu“.

Takvu odluku nije doneo samo Benjamin. Na ivici bazena u belim odelima na krštenje čeka više od 70 osoba. Samo ove godine u toj zajednici je kršteno više od 600 osoba. I druge zajednice beleže sve veći broj izbeglica koje traže učlanjenje. Zajednica Svetog Trojstva u Berlinu prošle godine je obavila 185 krštenja.

„Zašto živeti u stahu?“

„Razlozi koji se navode u zahtevima za promenu vere su slični“, kaže sveštenik Albert Babajan: „Mnogi kažu da su razočarani islamom“. Benjamin je takođe razočaran: „U Iranu sam počeo da proučavam različite religije. Tada sam se upitao zašto ja u stvari celo vreme živim u strahu?“ U Hamburgu se sreo s dvojicom hrišćana iz Irana i zahvaljujući njima je pronašao novu zajednicu koja zbog sve većeg broja članova sada traži veće prostorije. I druge zajednice u Nemačkoj navode da su klupe u crkvama sve punije.

Krštenica kao razlog za dobijanje azila?

Za vlasti je krštenje tzv. „samostalno i naknadno stvoren“ razlog za traženje azila, a time i deo biografije potražioca koji mora da bude proveren. Prema navodima Saveznog ureda za migracije i izbeglice, konfesija potražioca, čak i ako je osoba nedavno konvertirala, može da bude razlog za lakše dobijanje azila jer mu zbog prelaska u drugu veru u njegovoj zemlji preti proganjanje. Na kraju ipak ostaje pitanje: da li osoba koja se krsti, to zaista radi iz verskog ubeđenja ili konvertira samo radi azila? Međutim, kako to utvrditi? Crkva i vlasti često se ne slažu.

Evangelistička crkva u Nemačkoj odavno je sastavila priručnik za župnike koji bi treblo da im pomogne u adekvatnom ophođenju sa zahtevima za krštenjem. U tom priručniku navodi se da je crkva zadovoljna što „biti hrišćanin kod ljudi iz zemalja poput Irana, Avganistana i Pakistana, budi posebnu atraktivnost“. S druge strane, crkva krštenjem preuzima posebnu ulogu:„Potražiocima azila može biti od velike koristi ako ih na saslušanje u državnim službama ili na sudu prate verski službenici. Ono što oni tamo doživljavaju, predstavnici crkve često kritikuju.

Evangelistička crkva protiv „provere verske pripadnosti“

Saslušavanja se ponekad veoma razlikuju. Službenici postavljaju pitanja o verskoj pripadnosti. Ili pitanja poput: koliko dana razdvaja praznike Uskrs i Duhovi? Jedna sveštenica kaže da je morala da svedoči da je podnosilac azila aktivan u zajednici tako što je pored njene izjave morala da predoči 30 potpisa nemačkih članova zajednice.

Predstavnici crkve smatraju da se oni, zbog takvih pitanja, napadaju. „U osnovi je problematično to što se s državnog mesta proverava osnovno delovanje crkve kojoj se time predbacuje da prilikom dodele sakramenata ne postupa pažljivo“, mišljenja je sveštenik Martens iz Berlina. Evangelistička crkva takođe postavlja pitanje kompetentnosti državnih službi. Proveru verske pripadnosti bi, smatraju odgovorni u crkvi, trebalo izostaviti. Osim toga, potrebno je tačno razjasniti kako će podnosilac azila praktikovati veru po povratku u svoju domovinu.

Prelazak u drugu veru ne sprečava prisilni povratak

Pastor Albert Babajan ne sumnje u ljude koje je on krstio. Zajednica želi misionare. Pre nego što neko bude kršten u persijskoj zajednici, on mora da prođe višemesečni verski kurs. U okviru tog kursa govori se o Bibliji, ali i uči nemački jezik. „Posle toga ne bude svako kršten“, navodi pastor: „Ako steknem utisak da neko ne veruje od srca, onda on mora još jednom da pohađa kurs“. Većina krštenih osoba nakon prelaska na hrišćanstvo ostaju aktivni članovi zajednice.

Međutim, prelazak na hrišćanstvo ni u kom slučaju ne sprečava prisilni povratak. U jednoj crkvenoj zajednici u Šlezvig-Holštajnu, koja ne želi da se njeno ime navodi, tri potražioca azila uskoro će biti prisilno vraćena u svoje domovine: „Veoma sam zabrinuta“, kaže sveštenica u crkvi. Benjamin, koji je nedavno prešao na hrišćanstvo, ne želi da se vrati u Iran: „Tamo više za sebe nema mesta. Samo želi, slobodno da živim“. Benjamin je svestan rizika da bi mogao da bude prisilno vraćen: „Siguran sam da sam na pravom putu“. A taj put, za njega, počeo je u svlačionici gradskog bazena u Hamburgu.