„Medeni mesec“ dvojice diktatora

Pakt Ribentrop-Molotov potpisan je uoči izbijanja Drugog svetskog rata, 23 avgusta 1939. Tada je u jednom tajnom protokolu predviđena podela Poljske i zapečaćena sudbina baltičkih država koje su pripale Sovjetskom Savezu. Finska, Besarabija i Severna Bukovina su takođe svrstani u sovjetsku interesnu zonu. Kao veliko iznenađenje za ceo svet, uključujući i stanovnike SSSR-a i Trećeg Rajha, posle nekoliko sedmica je usledio i “Ugovor o prijateljstvu i državnim granicama”. Hitleru se posebno žurilo da sklopi sporazume sa Sovjetima, jer je planirao da napadne Poljsku pre jesenjih kiša.

I zaista, tek nedelju dana nakon što je pakt Ribentrop-Molotov potpisan, Nemačka je napala Poljsku i tako započela Drugi svetski rat. Dve nedelje kasnije, sovjetske trupe su takođe zaposele granične obasti u Poljskoj. To se okončalo „bratimljenjem“ vojnika Vermahta i Crvene armije i zajedničkom vojnom paradom u Brestu, u današnjoj Belorusiji. Tada su rame uz rame stajali tadašnji komandant tenkovske brigade Semjon Krivošejn - budući heroj Sovjetskog Saveza - i general Hajnc Guderijan, čija se oklopna divizija dve godine kasnije nalazila pred Moskvom.

Staljinove namere

Hitlerovi ciljevi pri potpisivanju ovog pakta bili su jasni, i oko njih se slažu i ruski i nemački istoričari. Istovremeno, i danas se vode diskusije oko Staljinovog viđenja situacije. „U leto 1939, Staljin je imao najveću kopnenu vojsku na svetu. Mogao je Hitleru vrlo jasno da stavi do znanja da će na granici sa Poljskom biti milioni sovjetskih vojnika, čim Nemačka napadne Poljsku. Tada ne bi ni bilo rata. Ali Staljin nije želeo da omete Hitlera“, kaže za Dojče vele poznati ruski publicista Mark Solonjin.

Staljin se trudio pre svega da razmišlja strateški, tumači nemački istoričar Jerg Gancenmiler: „Staljin je znao da će Hitler pre ili kasnije napasti Sovjetski Savez. On je znao za Hitlerov koncept ‚životnog prostora‘. Njegova računica je bila: ako se Nemačka upetlja u rat sa zapadnim silama, Hitler se neće usuditi da vodi rat na dva fronta. U međuvremenu, on je mogao da nastavi da naoružava Sovjetski Savez. Staljin se uvek plašio da će se kapitalističke sile ujediniti i zajedno napasti SSSR. Njegov cilj je zbog toga bio da postakne rat između tih sila. Taj rat je bio garancija bezbednosti za Staljina, a ne samo potpisivanje pakta.“

Preokret u Moskvi

Nakon potpisivanja pakta u Moskvi, uz prisustvo Joahima fon Ribentropa i Vjačeslava Molotova, Staljin je podigao čašu u zdravlje Firera. Šef sovjetske diplomatije Molotov je na jednoj sednici Vrhovnog sovjeta pohvalio „miroljubive namere“ Hitlera. On je nazvao rat zapadnih saveznika protiv Nemačke „besmislenim i kriminalnim“. Kasnije su narodnog komesara Molotova Hitler, Gering i drugi visoki funkcioneri nacističkog režima srdačno dočekali u Berlinu.

Neposredno pre potpisivanja pakta sa funkcije narodnog komesara za spoljne poslove SSSR-a smenjen je Maksim Litvinov, Jevrejin koji se zalagao za savez sa zapadnim demokratijama. On se nije uklapao u novu strategiju Moskve prema Hitleru.

U naredna 22 meseca iz sovjetske štampe nestali su svi napadi na naciste. Zabranjeni su filmovi u kojima su se kritikovali fašisti, uključujući i u to doba poznato ostvarenje „Porodica Openhajm“, snimljeno po romanu Liona Fojhtvangera. Isto je važilo i za pozorišta.

Saradnja „u velikom stilu“

Za oba režima pakt je imao svoje prednosti, ne samo politički već i privredno. Od kraja avgusta 1939. pa sve do 22. juna 1941. Moskva je Nemačkoj isporučivala naftu, žitarice, ali i razne metale, drvo i druge materijale. Zauzvrat, Treći Rajh je SSSR-u slao borbene avione, eksploziv i bombe, radio-stanice, industrijske mašine, čak i bojnu krstaricu Licov. Sovjetskom Savezu je odobren i kredit u visini od 200 miliona tadašnjih Rajhs-marki.

„Najvažniji element u nemačko-sovjetskoj saradnji 1939-1941. zapravo nije bila saradnja dve armije, već razmena privrednih proizvoda, koje su organizovane u velikom stilu“, smatra istoričar Gancenmiler. „Postoje izveštaji da su čak 22. juna 1941, dakle na dan kada je Vermaht napao Sovjetski Savez, prema nemačkim vojnicima išli vozovi sa sovjetskim pošiljkama. Sovjeti su do samog kraja poštovali sporazum.“

Još jedno partnerstvo sklopljeno je između sovjetske tajne službe koja se tada nazivala NKVD i nemačkog Gestapoa. U skladu sa dogovorom koji je držan u tajnosti, bivši nemački i austrijski državljani u teritorijama pod sovjetskom kontrolom mogli su da budu isporučeni nemačkim vlastima. Veliki broj njih je iz SSSR-a vodio borbu protiv Hitlera. Nekoliko desetina antifašista, uključujući i poznatu nemačku komunistkinju Margaret Buber-Nojman, uhapšeno je i predati su Gestapou. Većina ih je ubijena.

Staljnova greška u proceni

„Staljin je izgubio“, smatra ruski publicista Mark Solonjin. „On je pogrešno procenio odnose snaga. Mislio je da će klanica potrajati godinama, kao što je je bilo na Verdenu u Prvom svetskom ratu. Ali već u maju 1940, Francuska je već praktično bila na kolenima. Hitler je kontrolisao najveći deo kontinentalne Evrope. Staljnov plan, da kao vrhovni sudija nastupi na evropskom žarištu kada taj kontinet bude uništen i na izmaku snaga, izjalovio se.“

„Staljin je zaista do samog kraja verovao da Nemačka neće voditi rat na dva fronta, sve do 22. juna 1941“, smatra Gancenmiler. „To što se ova strategija pokazala kao netačna, predstavljalo je iznenađenje i razočaranje za Staljina. Nije se pojavljivao u javnosti oko tri nedelje nakon početka rata. Bio je kao paralisan. Njegov plan se raspao kao kula od karata.“