„Mi smo usred islamske reformacije“
31. jul 2017.
DW: Šerijat u sekularnoj državi – zar to nije samo po sebi protivrečno?
Abdulahi Ahmed An Naim: Ne mora biti tako. Pitanje je šta mi pod tim podrazumevamo. Mnogi ljudi pri pomenu šerijata misle na pravne propise, međutim, radi se o ukupnom normativnom sistemu islama, koji je izložen u Kuranu, suni i hadisima. Šerijat sadrži, dakle, odredbe o tome kako se moli ili posti. Kad se šerijat tako tumači, onda je nemoguće i u sekularnoj državi odbiti da se dozvoli muslimanima orijentacija prema šerijatu. Ali država, bez obzira da li je većinski muslimanska ili ne, ne može naložiti uvođenje šerijata. Ne radi se o kodifikovanom pravu. Radi se o tumačenjima koje bi ljudi trebalo da izaberu iz sopstvenog uverenja.
A šta je šerijat za Vas?
Šerijat je etičko uputstvo za ponašanje pojedinačnog muslimana. Država i religija moraju biti jasno odvojeni. Za mene kao muslimana država mora da bude sekularna, kako bih svoju veru upražnjavao iz uverenja i slobodnom voljom. Dakle, to je tako iz islamske perspektive i nema nikakve veze sa evropskim prosvetiteljstvom. Države se ne tiče da li sam ateista ili vernik.
Šerijat sadrži pravne norme, ali ipak nije zakonik?
Po svojoj prirodi šerijat nije nešto što se može kodifikovati. Svaka kodifikacija bi krajnje uprostila dugu kompleksnu tradiciju koja sadrži mnoštvo protivrečnih mišljenja. Ona bi onda izražavala jedino mišljenje onih koji trenutno poseduju državnu moć. Doduše, države kao što su Maroko, Mauritanija ili Indonezija insistiraju na tome da sprovode šerijat, ali to nije legitimno. Državne institucije biraju na izuzetno selektivan način propise, umesto da puste muslimanima da o tome odluče.
Kada se razdvoje država i religija, kakvu ulogu onda ima vera u javnom životu?
Ja vidim razliku između države i politike. Država nema ništa sa verom, ali u politici je vera mnogo značajnija. Na primer, nemački demohrišćani (CDU) smatraju da je njihova politika hrišćanski inspirisana. Svejedno da li odstranjujete šerijat iz politike ili ne, on će ostati merodavan za političko delovanje muslimana. Ko želi da to spreči obespravljuje muslimane.
Zašto kažete da taj model nije ni u kakvoj vezi sa evropskim modelom sekularne države?
Muslimani su pre 1.400 godina u Medini osnovali svoju državu, ali ona nije bila ni islamska ni verska država. Država je bila politička institucija, ni muslimani ni njihovi protivnici nisu je opisivali kao versku instituciju. Koncept islamske države je postkolonijalni konstrukt, koji evropsku ideju nacionalne države povezuje sa idejom muslimanskog samoopredeljenja. Ne zasniva se baš sve na svetu na evropskom prosvetiteljstvu i sekularnoj državi.
Dakle, sekularizam ima različite vidove?
Po francuskim merilima Nemačka nije sekularna država, Velika Britanija, gde je kraljica istovremeno i poglavar Anglikanske crkve, ne bi ispunila čak ni nemačke standarde sekularnosti. Ipak, sve tri države se označavaju kao sekularne. Velika je simplifikacija da je sekularna država nastala iz prosvetiteljstva. To se ne može dokazati evropskom istorijom. Ali evropska nacionalna država je konstrukt koji je nametnut kolonizovanim narodima u Africi i Aziji. Posle sticanja nezavisnosti muslimani su se našli u evropskoj nacionalnoj državi koja nije odgovarala njihovoj kulturi i njihovim vrednostima. Evropske sile su to nametnule sa tragičnim posledicama, kao što se danas vidi u Siriji i Iraku.
Međutim, nije kolonijalizam prouzrokovao pretvaranje islama u državnu religiju?
Ne, nije. Međutim, šta to znači kada je islam državna religija? Za mnoga društva je religija centralno mesto identiteta, ali to nema pravne konsekvence. Osim toga, postoje i nemuslimanske zemlje koje imaju zvaničnu državnu religiju, kao recimo Irska. U Pakistanu, Iranu i Mauritaniji islam je zvanična državna religija. Ali te se države međusobno mnogo razlikuju.
Ipak, to znači da država i religija nisu odvojeni.
U drugom članu egipatskog Ustava piše da je islam državna religija Egipta. Ostali članovi Ustava uopšte se ne pozivaju na islam. Tako da je član dva beznačajan, propaganda, način legitimacije države ali bez pravnih posledica. U Egiptu je na vlasti vojni režim koji je zbacio izabranog predsednika iz redova Muslimanske braće. Njihovi pripadnici su po zatvorima i ubijaju ih kao političke kriminalce. Vojska je preuzela državu iako član dva i dalje postoji u Ustavu. Nastala je jaka koalicija između države i verskih institucija koja služi vlastodršcima.
Jedan od vaših zahteva glasi – muslimani se sami moraju osloboditi od kolonijalizma. Šta to znači?
Srca i mozgovi muslimana su još uvek zaposednuti evropskim saznajnim teorijama i filozofijom, evropskim konceptom državne uprave i državnosti, mada su nekadašnje kolonije već decenijama nominalno nezavisne. Kolonijalizam nije samo vojna okupacija već i duhovno stanje u kojem se nalaze i kolonizovani i kolonizatori. Onaj ko je okupiran i sam doprinosi sopstvenom potčinjavanju kolonijalnim i postkolonijalnim prioritetima. Moram kao musliman sam osloboditi sopstveni duh i srce kako bih postao samostalna ličnost. Međutim, time ne odbacujem uticaje evropske i američke kulture.
Dokle god oponašamo evropske modele, nismo zaista oslobođeni od kolonijalne vlasti. Naši politički modeli moraju imati koren u našoj istoriji. Moramo pokušati da shvatimo značenje islamske istorije u različitim epohama i verama. Ne želim imitaciju nemačkog, francuskog ili britanskog modela. Moju političku doktrinu formulišem pojmovnikom koji je s one strane evropskih kolonijalnih ograničenja.
Naziv jedne od Vaših knjiga glasi „U susret islamskoj reformaciji“. Različiti islamski intelektualci podrazumevaju pod reformom islama potpuno različite stvari?
Upravo zato je važno da se razradi šta pod tim podrazumevamo. I evropska Reformacija je mnogo složenija od one priče o jednom monahu koji je zakucao svoje teze na vrata crkve. Transformativnim pokretima je potrebno mnogo vremena, oni su deo konsenzusa koji nastaje u nekoliko generacija. Ljudi koji su tada živeli nisu znali da su deo hrišćanske reforme. Isto tako ni učesnici Francuske revolucije nisu imali svest o tome. Tek naknadno se mogu razaznati takvi procesi. I islamska reformacija je sličan proces. U širokoj paleti verskih pravaca živi 1,6 milijardi muslimana. To nije kao kod automobila, okreneš ključ i upali se reforma. Mnogo ideja je u opticaju, one nailaze na prihvatanje ili odbijanje. Neki reformatori morali su svoje ideje da plate životom, to je u istoriji nažalost često tako.
Da li smo usred takve islamske reformacije?
Da, pošto razgovaramo o tome, onda smo usred toga. Naime, muslimanima sve više smetaju neki aspekti tradicionalnog poimanja islama, kao što su nedostajuća prava žena ili nedovoljne verske slobode. Kada sam pre 40 godina studirao u Kartumu, privlačili su me demokratija i ljudska prava, ali je tumačenje šerijata na našim predavanjima bilo protiv toga. Osećanje da postoji potreba za reformom spada u taj proces. Mi smo usred transformacionog procesa koji nazivamo reformom.
*Abdulahi Ahmed An Naim je rođen 1946. u Sudanu i spada u najistaknutije islamske naučnike u Sjedinjenim Američkim Državama. Istražuje i predaje islamsko pravo, ljudska prava i međunarodno pravo u Atlanti (Emory Law School). Jedna od njegovih najvažnijih knjiga je „Budućnost šerijata – Islam i sekularna država“. (The Future of Sharia: Islam and the Secular State , 2009).