Migracije i politika u državama EU: trka ka dnu

Nemačka je pred važnim pokrajinski izbori, a desničarsko-populistička Alternativa za Nemačku (AfD) je trenutno, prema ispitivanjima javnog mnjenja, druga stranka po snazi. Uprave okruga i gradonačelnici širom zemlje žale se da su preopterećeni zbrinjavanjem sve više izbeglica i migranata. Situaciju dodatno otežava činjenica da je oko 1,1 miliona ratnih izbeglica iz Ukrajine takođe potrebno naći stanove, obezbediti im medicinsku negu, kao i škole za njihovu decu. To je, ugrubo rečeno, situacija u pozadini političke rasprave o migrantskoj politici koja se upravo odvija u Nemačkoj.

-pročitajte još: Nemačka: raste nezadovoljstvo migracionom politikom

Ton je alarmantan. „Broj ljudi koji nam dolazi mnogo je veći od onoga što bi moglo jednostavno da se prevaziđe“, rekao je nedavno kancelar Olaf Šolc. I nemački predsednik Frank-Valter Štajnmajer nedavno je izjavio da je „granica dosegnuta“. A vicekancelar iz stranke Zelenih, Robert Habek, priznao je u jednom intervjuu sledeće: „Kako bismo zaštitili pravo na azil, moramo da prihvatimo realnost i rešimo konkretne probleme – čak i ako to znači donošenje moralno teških odluka.“

„Dobro tempirana okrutnost“?

Pre osam godina žestoko je napadnut poznati filozof Peter Sloterdijk koji je tokom tadašnje izbegličke krize pozvao Evropljane da preispitaju sopstvenu privlačnost za izbeglice. Sloterdijk je govorio o „odbrambenom sistemu čija konstrukcija zahteva dobro temperiranu okrutnost“. Njegova dijagnoza je da je to glavni problem: „Evropljani sebe definišu kao benigne, a ne kao okrutne.“

Takav način razmišljanja sada je ušao u politički mejnstrim. Bivši predsednik Nemačke Joahim Gauk govorio je o „gubitku kontrole“. I dodao: „Moramo otkriti obim koji nam se najpre čini nesimpatičnim, jer zvuči nehumano.“ Gauk smatra da je „politički neophodno slediti strategiju ograničenja“. On je kao primer naveo nemačkog severnog suseda Dansku, a isto su učinili i drugi nemački političari pre njega.

-pročitajte još: Nemačka će biti „tvrđa“ u izbegličkoj politici?

Danska socijaldemokratska vlada godinama sprovodi strogu i restriktivnu politiku prema migracijama. Rezultat u brojkama je sledeći: u julu 2023. samo 180 ljudi zatražilo je azil u toj zemlji. Prema podacima nemačkog Saveznog ureda za migracije i izbeglice u (doduše daleko većoj) Nemačkoj to je učinilo 25.165 ljudi.

Instrumenti odvraćanja

Danski instrumenti odvraćanja podrazumevaju značajna smanjenja socijalnih naknada za migrante. „Cilj je bio da se obezbedi da ljudi, ili uopšte ne dođu, ili da se ljudi koji su već došli brže dovedu na tržište rada. Ovo drugo je ipak samo delimično uspelo“, kaže za DW Judit Kolenberger, naučnica iz Beča koja se bavi istraživanjem fenomena migracija.

„Ono što se takođe dogodilo u Danskoj, kao rezultat smanjenja socijalnih naknada, jeste to da je porastao kriminal, a smanjio se uspeh migranata na obrazovnom planu. I jedno i drugo su bile očekivane posledice, jer to poznajem i iz drugih situacija, iz istraživanja siromaštva“, kaže Kolenberger.

Švedski stručnjak za migracije Bernd Parusel tome dodaje: „Danska je takođe ozbiljno ograničila mogućnost spajanja porodica. Osim toga, status zaštite za izbeglice iz Sirije je opozvan i pokušava se da se one podstaknu da se vrate u Siriju.“

Judit Kolfelder kaže da su teški uslovi u nekim slučajevima sprečili migrante da uopšte dođu. „Ali, to je uspelo samo zato što su ih zemlje oko Danske apsorbovale, pa se pritisak migrantskog talasa promenio. Dakle, jedan od glavnih razloga zašto je manje ljudi dolazilo u Dansku, jeste to što je Nemačka primala i još uvek prima te ljude“, kaže Kolfelder.

U Ruandu zbog postupka dobivanja azila?

Danski plan da se ljudi potpuno isključe iz procedura za dobijanje azila na danskoj teritoriji privremeno je na čekanju. Kako kaže skandinavski ekspert za pitanja azila Parusel, planovi podrazumevaju da se potražioci azila koji dođu u Dansku pošalju u neku treću zemlju, van Evropske unije. Tek tamo bi im se obrađivali zahtevi za dobijanje azila. U Kopenhagenu se, kako kaže, razmišljalo o tome da Ruanda bude mesto gde bi se odvijao postupak. To je analogno britanskim planovima od kojih se takođe – bar privremeno – odustalo.

Austrijski istraživačica migracija Kolfelder objašnjava zašto: „Izbeglice koje su praktično izmeštene moraju da imaju pristup pravnom postupku izdavanja azila u toj trećoj zemlji. A tih pravnih okvira u Ruandi nema.“

U Nemačkoj se takođe raspravlja o izmeštanju postupaka izdavanja azila u treće zemlje. Osnovna ideja je da izbeglice imaju pravo na zaštitu, ali ne i na izbor gde će je pronaći. Australija se često navodi kao primer. Kanbera je smanjila broj izbeglica premeštajući svoje postupke traženja dozvole za azil na Papuu Novu Gvineju.

Efikasnije deportacije?

Zahtevi za efikasnim deportacijama takođe se neprestano mogu čuti u aktuelnoj raspravi u Nemačkoj. Prema podacima Centralnog registra stranaca, oko 304.000 ljudi moralo je da napusti Nemačku do kraja 2022. godine. Od toga je oko 248.000 njih imalo tzv. „duldung-status“, to jest nisu mogli da budu deportovani, jer su bili bolesni ili je u njihovoj zemlji bio rat. Tokom prošle godine je tako deportovano oko 13.000 ljudi.

Austrija se često navodi kao uzor kaoda je o deportacijama reč – „ali samo dok ne pogledate to izbliza“, kaže Judit Kolberger: „Poslednjih godina mogli smo da vidimo porast broja deportacija iz Austrije, ali većinom je to bilo samo u druge evropske zemlje. Među deportovanima su retko bili oni kojima je odbijen zahtev za dobijanje azila, već su to uglavnom bili oni koji su u Austriju došli s redovnom dozvolom boravka, pa moraju da se vrate u svoju zemlju iz nekih drugih razloga.“

Jednostrane mere

Evropska unija nema funkcionalan sistem za podelu odgovornosti za izbeglice i raspodelu tereta i troškova. Zato mnoge zemlje, kako primećuje Bernd Parusel, preduzimaju jednostrane mere kako bi postale manje atraktivne kao odredište za migrante. Parusel za to koristi izraz „trka ka dnu“ – na severu kontinenta ograničavaju usluge, kaže, dok se na jugu sprovode „vrlo drastične prakse“, recimo u Grčkoj, gde se ljudi teraju nazad sa granice.

S obzirom na to, istraživačica migracija Petra Brendel u intervjuu za DW naglašava: „Ne postoji jedan, idealan put za izbegličku i migrantsku politiku. Ona mora da se usmerava na različite političke nivoe i sa različitim instrumentima. A najvažnije u tome da poštujemo pravne osnove: međunarodno pravo, pravo Evropske unije i nemački Ustav.“

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.