Minska polja fašizma svuda oko nas
24. oktobar 2018.
Još jednu godišnjicu oslobođenja od fašističke okupacije, Grad heroj Novi Sad dočekao je u atmosferi političkog vašarišta. Gradski čelnici položili su vence i dodelili nagrade uz rutinsku retoriku, SUBNOR je na svečanoj akademiji tapšao mladim recitatorima, a u centru grada – špalir antifašista, ekstremista i opozicije.
S jedne strane saradnici Miše Vacića i njegove „Srpske desnice“ u Novom Sadu verbalno napadaju aktiviste Saveza za Srbiju. S druge strane na samo nekoliko metara udaljenosti aktivisti ekstremističke „Srbske akcije“ mašu zastavama Srbije, a Antifašistička koalicija peva partizanske pesme. Svako u svom prepoznatljivom folkloru.
Tik iza fanfara, u tesnim prostorijama Medija centra Vojvodine, Antifašistička koalicija u uskom krugu prijatelja raspravlja o tome gde danas stanuje ekstremizam, kako se on crta i šta tim povodom rade institucije.
Minska polja fašizma
„Antifašizam je danas u ilegali, kao što je bio i od 1941. do 1945. Svuda oko nas su minska polja fašizma, neonacizma, netolerancije i netrpeljivosti prema drugima“, kaže za DW predsednik Saveza antifašista Vojvodine Duško Radosavljević.
Savremeni fašizam bi se, kažu, mogao definisati kao napad na drugog i drugačijeg, a ispoljava se kroz uskraćivanje njihovih prava. Kolaboracija je ćutanje na to.
„U Evropi se fašizam vraća kao državna ideologija, ne u smislu crnih košulja i ratova, ali se vraća u svojoj suštini“, kaže za DW istoričar Milovan Pisari. „Ako hoćemo da shvatimo gde je fašizam danas, trebalo bi da zaboravimo šta smo učili u školama, da analiziramo mehanizme kako je fašizam došao na vlast i da na osnovu toga vidimo koje su sličnosti, pa ćemo videti da su nekadašnje politike prema Jevrejima vrlo slične onim politikama koje se primenjuju prema migrantima danas“, ukazuje Pisari.
Ekstremizam na javnim adresama
Pokušavajući da odgovori na pitanje gde danas živi ekstremizam, Antifašistička koalicija napravila je mapu na kojoj su označena zvanična sedišta ili mesta okupljanja fašističkih i ekstremističkih grupa. Među njima je više od dvadeset organizacija, od kojih pojedine deluju godinama, poput Srpskog narodnog pokreta 1389, Otačastvenog pokreta Obraz ili naslednice zabranjenog Nacionalnog stroja – Nacionalni srpski front.
Među njima je i niz novoosnovanih organizacija, od kojih je nekoliko povezano sa Mišom Vacićem i vladajućom koalicijom. Na mapi se našlo i nekoliko manje poznatih organizacija za koje autori navode da otvoreno promovišu Dimitrija Ljotića i Milana Nedića, ugostiteljski objekat Čitaonica „Carostavnik“, u kojoj slika Milana Nedića stoji na zidu iza šanka, ali i nekoliko organizacija koje organizuju mrežu humanitarne pomoći – samo za pripadnike svoje nacije.
„Postoje male organizacije koje se pozivaju na fašizam i nacizam i one su vrlo opasne, jer održavaju te ideologije u životu i nastupaju vrlo agresivno“, objašnjava Pisari. „Međutim, drugi problem su velike organizacije, uglavnom političke stranke, koje ih podržavaju i koriste u političke svrhe i na taj način podržavaju tu ideologiju, ne otvoreno, ali suštinski. Kad postoji sinergija između tih malih organizacija i stranaka, onda je to vrlo opasno.“
A takva sinergija, kaže Pisari, postoji i u Srbiji i u Evropi. „Najbolji primer je verovatno Italija, gde je na vlasti desničarska stranka koja se nikad ne poziva na fašizam, ali koristi vrlo slične metode i to je najvidljivije u politici prema migrantima. To se dešava i ovde. Jasno je da je SNS najveća stranka koja pokriva te organizacije i koristi ih kad im je potrebno“, kaže Pisari.
Kako se crta ekstremizam
Legitimitet u javnom životu potvrđuju legitimitetom na fasadama. Iscrtane svastike, poruke mržnje i reklamne poruke ekstremnih organizacija na ulicama Novog Sada imaju vrlo živu dinamiku, pokazuje analiza Antifašističke koalicije. To su najčešće tradicionalni fašistički simboli, pozivi na ubistvo, veličanje ratnih zločinaca i negacija antifašističke tradicije, a u Novom Sadu idu ruku pod ruku sa porukama navijačkih grupa i Srpske radikalne stranke.
„Poruke na zidovima su žive u smislu da one nekako dolaze do ljudi i njihovih glava. Od prolaznika zavisi kolika je njihova sposobnost da se suprotstave i ne prime poruku. Naravno da su mladi u tom smislu najugroženiji, jer oni nemaju adekvatne sisteme odbrane i mnogo lakše od drugih primaju te poruke, i tako se regrutuju u fašističke organizacije“ rekao je Pisari.
On s druge strane upozorava na indiferentnost većine, koja ne uviđa opasnost tih poruka. „U zgradi gde živim bila je jedna od takvih poruka i bio je čovek u prizemlju koji ima prozor iznad te poruke. Ja ga pitam, zar vam ne smeta, a on kaže ne, nisam ni primetio. A kad smo počeli da razgovaramo o tome, on je shvatio o čemu se radi i nije prošlo dva dana, a te poruke više nije bilo. Ja sam siguran da je on uklonio“, priča Pisari.
Bezbedan u sudskim fiokama
Da je prema Ustavu, i poruke i organizacije koje propagiraju ekstremne ideje i izazivanje rasne, nacionalne i verske mržnje, bile bi sankcionisane. Ali pravosuđe baš i nema čime da se pohvali. Najslikovitiji primer jeste napad aktivista organizacije „Nacionalni stroj“ na učesnike Antifašističke šetnje „Stop fašizmu“ 2007. godine, koji ni deset godina kasnije nije dobio sudski epilog.
Odbačeno, odbijeno, obustavljeno, u postupku, u predistrazi – najčešće su reči u bilansu uspeha novosadskih sudova i tužilaštava. Prema podacima koje je prikupila Antifašistička koalicija, za poslednjih deset godina, na teritoriji koju pokrivaju novosadski sudovi pravosnažno je okončano svega osam postupaka zbog izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti. Osuđeno je dvanaestoro ljudi, od kojih je pola dobilo uslovne, a pola zatvorske kazne.
Pred osnovnim i višim tužilaštvom sumnjičilo se više od 130 osoba, ali je najveći deo prijava još uvek u pretkrivičnoj fazi. „Ti podaci pokazuju jednu veliku zaglavljenost, jer policija i tužilaštvo tek prikupljaju podatke i krivični postupak još nije ni počeo“, objašnjava pravnica Sofija Mandić. „Kada te podatke uporedimo s onim što vidimo na ulici, što vidimo u medijima ili s onim što se dešava u stvarnosti, zaista postoji velika razlika između pravosudne stvarnosti i one koju živimo“, kaže Sofija Mandić.
A problemi su višestruki – od sistemskih do vrednosnih. „Pre svega, država je dozvolila da imamo problem s manjkom tužilaca, tužilačkih zamenika i njihovim kapacitetima, pa u većim gradovima oni imaju i do 1.000 predmeta u svakom trenutku“, priča Sofija Mandić. U trijaži predmeta tako ovi slučajevi ostaju zapostavljeni, a ekstremne ideje se sa margine na kojoj su bile, sele u centar. „Verovatno da se ovi predmeti u društvenom smislu smatraju manje važnima, zato što je klima takva, zato što se sa vrha šalje jasna poruka da je nasilje prihvatljivo, da je neravnopravno tretiranje drugog i drugačijeg prihvatljivo, a pravosudni organi vrlo dobro čuju tu poruku.“
Rezultat je ponavljanje nasilja – kako na ulicama, tako i u onlajn-svetu i medijima. „Nekažnjeno nasilje podstiče takvo ponašanje, jer čak i ako strogo pravno posmatramo priču, smisao je ne samo da se kazni počinilac, nego i da spreči da drugi pomisle da učine nešto slično. Mi na tom nivou konstantno podbacujemo“, zaključuje Sofija Mandić.