Kaže se da Kurdi nemaju drugih prijatelja osim brda i planina. I njihovom referendumu o nezavisnosti protivi se ostatak sveta – a to je svet koji za Kurde nije učinio mnogo. Osim Izraela, koji je i sam okružen neprijateljima, u svetu nema velike podrške kurdskoj nezavisnosti. Umesto toga, iz udaljenih zemalja stižu kritike i izražava se zabrinutost, a što se više približava Kurdistanu to su pretnje veće: na severu je Turska tenkovima na granici ojačala svoju pretnju, na istoku su iranske trupe, a na jugu je irački premijer Abadi pokrenuoo vojnike i snage šiita.
Zemlje regiona saglasne su u nameri da po svaku cenu zadrže granice koje su kolonijalne sile Francuska i Engleska nakon Prvog svetskog rata iscrtale na ostacima propalog Osmanskog carstva. Ne obazirajući se na narod.
Veliki narod bez države
Samo su Kurdi tada ostali praznih ruku, uprkos obećanjima. Pravo jednog naroda na glas i na samoopredjeljenje ustavno je pravo. To stoji čak i u povelji Ujedinjenih nacija. Ipak, za oko 40 miliona Kurda – a to je najveći narod bez države – to je ostalo samo mrtvo slovo na papiru. Nikoga ne bi trebalo da čudi to što teritorijalni integritet Iraka Kurdima ne znači mnogo. Oni su decenijama u toj zemlji potiskivani, delimično proterivani, a na hiljade ih je stradalo u napadima otrovnim gasom.
Istorijski gledano, ne može biti povoljniji trenutak za Kurde: u borbi protiv takozvane „Islamske države“ osvojili su simpatije Zapada i opremljeni savremenim oružjem. Iračka država je slaba. Turska je oslabljena pokušajem državnog udara i udaljila se od zapadnih saveznika. U ovoj kakofoniji, sirijski glas se i ne čuje. Referendum podjednako odražava kurdsku želju za nezavisnosti i krizu u Iraku, ali i haos u čitavom regionu.
Može biti i da predsednik iračkog Kurdistana rizikuje sa referendumom. Barzani je raspisao referendum najviše iz unutrašnjopolitičkih razloga: kako bi ojačao sopstvenu poziciju i poziciju svoje Demokratske partija Kurdistana (KDP). Barzani deluje gotovo diktatorski i već godinama je bez demokratskog legitimiteta. Zato je u Kurdistanu kontroverzan.
Deklaracija o nezavisnosti ne dolazi automatski
Da bure baruta ne bi eksplodiralo, sve strane moraju da sačuvaju mir. Rezultat referendum nije zakonski obavezujuć, a i kurdska vlada već decenijama naglašava da referendum ne vodi automatski do nezavisnosti. Barzani naprosto može da ga proglasi za anketu. Bagdad, Ankara i Teheran bi s druge strane trebalo da se razoružaju – kako na rečima, tako i vojno. Što više referendum budu tretirali kao neobavezujuću anketu – to bolje. Činjenica je da autonomna pokrajina Kurdistan ima sva obeležja nezavisnosti: administraciju, vojsku, školske udžbenike, kontrolu granica.
Možda situacija u ovom trenutku i može da se smiri – na štetu kurdske nezavisnosti i prava na samoopredeljenje. Ipak, kada dođe do ozbiljnih mirovnih pregovora u Siriji, kurdsko pitanje ponovo će da izbije na površinu. Sve dok se ono ne reši, region neće biti miran.