Na kratkim talasima Dojče velea
5. jul 2020.
Elektronski poštanski sandučići redakcija često su pretrpani pismima čitalaca. U najvećem broju slučajeva reč je o kritikama i pohvalama novinarima, međutim katkad se među njima nađe i neka zanimljiva životna priča. Kornel Keseg iz Telečke, nedavno se javio redakciji Dojče velea i ispričao nam priču o malom, crnom tranzistoru i DW radio emisiji “Nemački - zašto da ne?” (Deutsch - warum nicht?) koja je na kratkim talasima stizala do njegovog sela u okolini Sombora. S Kornelom smo razgovarali u Berlinu, gde odnedavno živi i radi.
DW: Odakle ljubav prema radiju?
Kornel Keseg: Ljubav prema radiju nasledio sam od prabake koja me je čuvala kao dete dok su svi drugi ukućani radili. Ona je jako volela radio i u svakom momentu je znala premijere, predsednike, ministre i u Budimpešti i u Beogradu. Iako je bila polupupisemena, bila je dobro informisana. Radio ju je edukovao”.
Da li se sećaš kada si prvi put čuo radio?
Kod nas na selu smo uvek slušali radio. Stajao je u kuhinji. U podne se ručalo i slušali smo dnevnik Košut Radio Budimpešte. Od kad znam za sebe radio je deo mog života.
Kada ti je deda poklonio tranzistor?
Kada je počelo bombardovanje 1999., počeo je i raspust u školi. Par nedelja smo zaista bili uplašeni, jer se Sombor nalazi na 25 km od velikog skladišta mazuta Vojske RS. To su gađali svakog dana. Krenule su restrikcije struje i dosadi se igrati.
Deda je rekao da će mi dati tranzistor. Sličan imam i danas. Crne boje, mali, kineski tranzistor. Dao mi je i slušalice, poluispravne, da ne ometam druge.
On mi je naveliko pričao o svetskim radio stanicama. Dojče vele, Radio Slobodna Evropa, Otvoreni studio Glasa Amerike i ja sam ih sve uhvatio na kratkim talasima. Kada sam pitao dedu šta su to kratki talasi, on je samo znao da dopiru daleko.
Mašta je proradila, tada nisam imao internet, živiš na selu, i pitao sam se šta je to zaista? Mana kratkih talasa je ta da su oscilacije drastične. Slušaš jak i čist signal koji odjednom nestane ili torzira.
Šta si najviše voleo da slušaš?
Nedeljom oko podneva, posle ručka išla je emisija “Nemački - zašto da ne?”. To je bila emisija radija DW za učenje nemačkog jezika u saradnji sa Gete institutom, koji je izdao udžbenike za taj kurs. Kompletan tečaj jezika preko radija. Najpre poslušaš emisiju od petnaest minuta, a posle toga imaš udžbenik koji je radio dostavljao besplatno.
Kako si naručio udžbenike?
Mesecima sam čekao da preko kratkih talasa dobro čujem poštanski broj redakcije. Vodio sam dnevnik i beležio adrese redakcija čiji sam program slušao. Stupio sam u kontakt sa preko dvadeset svetskih radio stanica putem pošte i to sve u doba bombardovanja.
I nakon bombardovanja sam nastavio da pratim te radio programe. Oni su mi otvorili vidike. Oduvek sam bio radoznao. Uvek me je interesovalo sve što je vezano za geografiju, kulturu, politiku, istoriju. Interesuje me i dan danas”.
Tokom bombardovanja si se najviše interesovao za nemački jezik i kulturu.
Zanimljivo je da smo mi u školi učili nemački, to nam je bio strani jezik. Kad sam preko DW-a nabavio udžbenike, oni su bili na mađarskom, a lekcije preko radija sam slušao na srpskom. Tokom cele srednje škole sam učio nemački preko radija DW.
Kada sam uštedeo dovoljno novca, kupio sam digitalnu satelitsku antenu i počeo da gledam nemačke kanale, pa i Dojče vele. Tranzistor je i dalje stajao pored mog kreveta i tu sam najčešće slušao radio.
Koja ti je omiljena lekcija iz udžbenika?
Od celog kursa koji ima dvadesetosam lekcija, više puta sam slušao lekciju Alexanderplatz. Lekcija opisuje Andreasa koji po prvi put dolazi u Berlin i obilazi grad autobusom 100, koji prolazi pored brojnih znamenitosti grada.
Od kada sam u Berlinu sigurno sam je poslušao desetak puta. Jednog popodneva seo sam u taj autobus koji i dan danas ide istom rutom, stavio slušalice i obišao grad slušajući lekciju.
Dvadesetjednu godinu nakon što si prvi put na kratkim talasima uhvatio radio Dojče vele si u Nemačkoj. Zašto si napustio zavičaj?
Finansijska situacija me je naterala da odem. Bio sam stalno zaposlen kao medicinski tehničar u Somboru i nakon smanjenja plata od 10 odsto došao sam u situaciju da mi je plata bila ispod svakog minimuma.
Pre nego što sam došao u Berlin, deset godina sam radio na odeljenju opšte hirurgije u somborskoj bolnici. Ovde sam godinu dana i radim u jednom staračkom domu.
Trenutno pohađam i školu jezika i svaki dan koristim knjige Dojče velea, jer jednostavnijeg kursa nema.
Zanimljivo je da sada živim u blizini DW predajnika koji se nalazi u gradiću Nauenu nadomak Berlina.