Na meksičkoj granici: „Nećemo sve moći da ih spasemo“
12. mart 2021.
Cezar Monkada sedi na napuštenoj verandi. On, njegova žena i dvoje dece tu i spavaju. Nisu sami, tu su još tri porodice opremljene vrećama za spavanje. I svi su na smrt umorni.
Dolaze iz Hondurasa i već mesecima su na putu, uglavnom pešice. „Rečeno nam je da će tu u Matamorosu migrante konačno da puste preko“, kaže nam Cezar. „Preko“, to su naravno Sjedinjene Američke Države. Most preko reke Rio Grande povezuje Matamoros u Meksiku s Braunsvilom na jugu Teksasa.
Hiljade migranata su još pre dve godine u Matamorosu zauzele jedan park uz samu granicu. Uz pomoć pojedinaca koji su im poklonili šatore i pokrivače, to se pretvorilo u nezvanični izbeglički logor Matamorosa u kojem je povremeno živelo i do 4.000 migranata. Novi američki predsednik Džozef Bajden dekretom je odlučio da ti migranti, koji se godinama nadaju azilu u SAD, smeju da pređu most i uđu u SAD.
To je odlična vest, ali samo za one koji su bili u kampu. Ali oni koji nisu dospeli do njega, sada imaju možda još veći problem.
„Šta može da uradi jedan čovek?
Cezar dolazi iz malog mesta u blizini San Pedro Sule na severu Hondurasa. To je više od 2.000 kilometara udaljeno Matamorosa. Tamo je živeo sa ženom i decom: „Honduras je predivna zemlja, to je naš dom. Ali, prisilili su nas da ostavimo sve i odemo.“
Cezar je imao frizerski salon u glavnoj ulici u selu. Jednog dana dobio je poruku da od sada treba da plaća 1.500 lempirasa (oko 52 evra) svakog meseca lokalnoj narko-bandi iz tog kraja. Morao je da plaća da bi „i dalje imao pravo da zadrži frizerski salon“.
„Hej, 1.500 lempirasa! Pa ja sam u salonu jedna zarađivao 2.000, a od toga sam još morao da plaćam za iznajmljivanje prostor, za hranu, školu! To nisam mogao sebi da priuštim. Ali znao sam da ta banda vlada mojim selom“, priča Cezar.
A onda je došla i prva pretnja: ima ćerku od šest godina i svašta može da joj se dogodi ako ne plati. Pa onda još jedna pretnja: njegov sin ima 13 godina, možda je vreme da se priključi bandi?“
„Šta da uradiš? Šta treba da uradi otac, suprug, čovek“, pita nas Cezar.
Ne puštaju više u logor
Nije bilo druge. Žena i on su se spakovali i napustili kuću, salon i život kakav su do tada imali. Vozili su se autobusima, ali najviše su išli pešice. Na kraju su stigli do Rejnose, jednog drugog graničnog mesta prema SAD, oko 90 kilometara udaljenog od Matamorosa. Ali, tamo niko nije znao da im kaže kako i gde mogu da zatraže azil u SAD.
Onda su čuli da ljudi iz Matamorosa konačno mogu „preko“. Zajedno s još dve porodice iz Hondurasa požurili su iz Rejnose u Matamoros – pešice naravno, sva ušteđevina je odavno je potrošena. Ali sada su tu, na putu, i ne puštaju ih u logor.
„Kažu nam da žele da zatvore taj logor. Pitali smo ih da dobijemo barem nekoliko pokrivača od onih koji su otišli pre nego što ih bace u đubre. Ali ni to nam nisu dali“, kaže Cezar.
Narednih dana u Matamoros je stizalo sve više porodica. Za samo nekoliko dana stiglo je još pedesetak osoba, uz četiri porodice koje su tu bile prve. Iz jedne od njih je Žoselin. Kroz suze nam priča da su joj kriminalci u Hondurasu pred očima ubili rođaka. Svi imaju slične priče i svi beže od smrti i bezakonja. I svi se nadaju nekom boljem ili bar bezbednije životu u SAD.
„Ovo je opasno mesto“
Hoze Luis je odlučio da lično pomogne tim ljudima. On ima državljanstvo SAD i živi „preko“, u blizini Braunsvila. Kaže da ne želi da mu objavimo pravo ime i prezime, jer „ko zna kome i kojoj službi bi to moglo da bude zanimljivo“. Ali već dugo, zajedno sa suprugom i drugim volonterima, pomaže migrantima u Matamorosu.
Za njega su problemi tu da se rešavaju i on želi da pomogne i Cezaru. „Najvažnije je da im prvo pronađemo smeštaj“, kaže Hoze Luis. „Matamoros je opasan grad. Mnogi iskorišćavaju ranjivost ovih porodica. Zovu ih ’poleros’ (kokoške) i traže od njih novac da im pokažu mesto gde navodno mogu da pređu Rio Grande.“.
Ali takvog mesta nema, a novac nestane bez traga. Naročito je opasno ako deca padnu u ruke organizovanom kriminalu, bolje je, kaže, i da se ne priča šta sve može da im se dogodi. Opasnost vreba na svakom koraku i zato ponavlja: „Sad im je potreban neki smeštaj!“
Hoze Luis je i kod kuće u SAD primio migrante koji su dospeli u toliko željenu zemlju, ali nisu znali kuda bi dalje. Jer i u SAD potražioci azila najpre padaju na teret nevladinih humanitarnih organizacija, ako nemaju rodbinu ili prijatelje u SAD. A mnogi nemaju, tako da i „preko“ uopšte nije lako.
Sve je bilo uzalud...
Ipak, mnogo je lakše nego tu, s meksičke strane strane: „Ovde su prihvatni centri krcati“, kaže Hoze Luis. „Čak ni sveštenik crkve u Matamorosu ne može više da primi ljude. A povrh svega, tu je i korona, tako da i zbog toga ne sme da se prelazi granica.“
Nekoliko dana kasnije ponovo srećemo Hozea Luisa. Frustriran je, ali i tužan: „Ima toliko ljudi kao što je Cezar, nećemo sve moći da ih spasemo.“ Kaže da je pre nekoliko sati razgovarao s Cezarom: policija je oterala njegovu i druge dve porodice s one verande. Razbežali su se na sve strane. A nije trebalo, kaže Hoze Luis, trebalo je da se drže zajedno. Samo tako imaju šanse.
A Cezar? Njega i njegovu porodicu uhapsila je meksička policija. „Deportovaće će ih u Honduras.“