Na posao i sa preko 70?

Nemački ministar finansija Volfgang Šojble (CDU) želi da se odlazak u penziju formuliše „fleksibilnije“. Umesto da se strogo odredi dob na 63, 65 ili 67 godina za odlazak u penziju, bilo bi bolje i da se u glavama ljudi i u zakonskim odredbama to odredi fleksibilnije. Ima smisla, izjavio je Šojble sredinom sedmice, očekivanu starost i radni vek dovesti u gotovo automatsku zavisnost: „Moramo se pripremiti za demografski razvoj“, izjavio je ministar. Treba sve te troškove za zdravstvenu negu, penzije i negu nemoćnih povezati sa činjenicom da će biti sve manje zaposlenih. Eksplozija troškova koja će nastupiti „ne sme biti tabu“. Trenutno u Nemačkoj gotovo četvrtina građana prima penziju, što znači oko 20 miliona potencijalnih birača.

Reakcije na ovu izjavu nemačkog ministra su, blago rečeno – podeljene. Ekonomski stručnjaci organizacije OECD zdušno pozdravljaju inicijativu ministra jedne od najvažnijih industrijskih zemalja sveta u kojoj je prag za odlazak u penziju, kako veruju, i predugo bio sveta krava. U drugim razvijenim zemljama su u međuvremenu doneti zakoni po kojima se treba raditi mnogo duže: u Danskoj se dob za penziju do 2060. godine postepeno treba povisiti do 72,5 godina, u Italiji na 70 godina, u Češkoj na 69,5 godina. U Nemačkoj pak bi do godine 2030. prag trebalo da se povisi na 67 godina.

Siromaštvo u starosti

Stručnjaci Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj su ovog aprila objavili izveštaj o ekonomskom stanju u Nemačkoj u kojem se posebno upozorava na taj problem. „Stanovništvo Nemačke stari brže nego u većini drugih zemalja OECD i dug životni vek će u većoj meri uticati na privredu“, piše u studiji. Ova organizacija procenjuje da će u Nemačkoj do 2060. biti zaposleno možda i 15 miliona ljudi manje, što znači da će biti manje i onih koji će uplaćivati u zdravstvene i penzione fondove. Drugim rečima, treba povisiti doba za odlazak u penziju – ili u dogledno vreme osetno smanjiti penzije. Ako se ništa ne preduzme, 2060. bi izdaci za penzije mogli progutati dodatnih 2,5 odsto BDP-a zemlje.

Za razliku od ekonomskih stručnjaka ove međunarodne organizacije, čak i među stranačkim kolegama nemačkog ministra finansija ova inicijativa nipošto nije naišla na oduševljenje. Prag za odlazak u penziju je osetljivo političko pitanje zbog kojeg se u Francuskoj naveliko protestuje i zbog mnogo skromnijih zahteva pa tako i šef poslaničke grupe nemačkih demohrišćana Folker Kauder naziva „pomalo čudnim“ trenutak u kojem ministar iznosi ta svoja razmišljanja.

Koalicioni partner, nemačke Socijaldemokrate, još su jasniji: „To nije nikakav dogovoreni predlog ove nemačke vlade“, upozorava se u saopštenju Ministarstva za rad na čijem je čelu socijaldemokratkinja Andrea Nales. Štaviše, zbog prognoza da će u Nemačkoj biti sve više staraca koji će živeti u siromaštvu i čelnik SPD-a Zigmar Gabrijel to želi da istakne kao jednu od glavnih tema predstojeće izborne kampanje sledeće godine.

Jedno je biti radnik, drugo ministar...

Provokativna izjava ministra finansija vlade kancelarke Merkel je naravno i kod opozicije dočekana kao prilika da se ospe paljba iz svog oružja. Stranka Levice optužuje ministra da „planira novu krađu penzija“, a političarka Levice Sara Vagenkneht optužuje Šojble da je „izgubio dodir sa realnošću“. „Ko je siromašan, umire ranije, a ko radi težak posao, ne može da radi do 70 godina“, piše Vagenkneht u saopštenju stranke.

Naravno da, kako kaže ministar i organizacija OECD, „ima smisla“ povezati radnu sa životnom dobi – kad bi iko mogao znati koliko će zaista dugo živeti, a što su tek statističke verovatnoće. Da se to baš nikad ne može reći svakako zna i za sam ministar finansija Šojble: njemu je trenutno 74. godina, a još 1990. je jedva preživeo atentat nakon kojeg je ostao nepokretan u donjem delu tela. U „normalnim“ okolnostima bi nakon atentata ministar svakako zaslužio i invalidsku penziju. Ali, ovaj nekada blizak saradnik Helmuta Kola, svojevremeni predsednik CDU-a i glavni finansijski arhitekta Angele Merkel još uvek usrdno obavlja ministarsku dužnost.

Za njegovu agilnost i strast na poslu koji obavlja priznanje mu odaju i najzagriženiji protivnici njegove politike štednje. Ali nije čudo ni da su ga podsetili da nisu svi građani političari i da je lakše u tim godinama i okolnostima biti ministar nego šofer, radnik na traci ili negovatelj starih lica.