Pljačkaši u skupim odelima

Više investitora učestvuje u kompleksnoj proceduri kupovine i prodaje akcija. U toj proceduri država ubire porez. No, prilikom cum-ex poslovanja taj proces je osmišljen tako da najmanje dva investitora imaju pravo na povraćaj poreza, iako je u pitanju samo jedna transakcija. Višak vraćenog poreza investitori koji su učestvovali u lancu – dele među sobom.

Sve to su raksrinkali novinari 19 medija iz 12 zemalja pod vođstvom nemačkog investigativnog centra Korektiv. Ovaj prenosi da je reč o „najvećoj pljački poreza svih vremena" i da suma za koju se zna da je dosad opljačkana iznosi najmanje 55,2 milijarde evra. Prema saznanjima pomenute novinarske mreže, samo nemačka država ja na taj način između 2001. i 2016. godine oštećena za najmanje 31,8 milijardi evra. U Francuskoj opljačkana suma iznosi najmanje 17 milijardi, u Italiji 4,5 milijarde, u Danskoj 1,7 milijardi i u Belgiji 201 milion evra.

Jedan od učesnika u tom prljavom poslovanju, insajder i svedok-saradnik u istrazi koja se tim povodom vodi u Kelnu, rekao je novinarima Korektiva da njegov lični plen iznosi 50 miliona evra. On će biti jedna od ključnih osoba na suđenju do kojeg bi trebalo uskoro da dođe – prve optužnice se već sastavljaju. Taj svedok kaže da je Nemačka, kao najveća evropska privreda, istovremeno i najveće tržište „poslovanja sa povraćajem poreza". On je rešio da pomaže u istrazi kako bi izbegao zatvor – preti mu dugogodišnja robija, a opljačkani novac će morati da vrati.

Prema njegovim rečima, „posao" se u Nemačkoj odvijao u danima oko isplate dividendi akcionarima – a to se dešava u proleće. Jer, pravo na povraćaj poreza se ostvaruje zato što je vrednost prodatih akcija nakon isplate dividendi uvek manja. „A mi smo", rekao je svedok-saradnik, kreirali đavolsku mašinu, koja je radila tokom čitave godine, sa akcijama u drugim zemljama. To su Francuska, Španija i Italija, ali i manje zemlje poput Austrije, Belgije, Danske." Korektiv pominje i Finsku, Norvešku i Švajcarsku.

U trgovanju akcijama na račun poreskih obveznika su, kako je rekao ovaj insajder, učestvovale gotovo sve velike banke: „Izaberite bilo koju – ne znam neku koja nije to radila". Reporteri magazina Panorama nemačkog javnog servisa ARD i Korektiva su radili na tajnom zadatku – predstavljajući se kao milijarderi zainteresovani za „posao", potražili su osobu koja bi mogla u to da ih uputi. tako su u londonu zakazali sastanak sa jednim trgovcem koji im je predao jednu prezentaciju u kojoj su bile aktuelne ponude za „poslovanje" u sedmorim evropskim zemljama – on im je i potvrdio da novac koji će zgrnuti potiče iz poreskih kasa.

Poseban „začin" aferi daje činjenica da je visoka nemačka politika znala za ove mahinacije još od 2002. godine, ali da nije učinila ništa da se vinovnici pljačke izvedu pred lice pravde.

Cajt onlajn se u svom poslednjem članku posvetio ličnosti svedoka-saradnika, nazvanog „Benjamin Fraj": „Saslušavan je više od godinu dana, stalno iznova, neki put danima... Kasnije će reći da je to bio najgori period u njegovom životu. U početku je davao samo oskudne informacije, samo ono što je smatrao da je najnužnije, ali pola godine kasnije su pukle sve brane – to se pretvorilo u njegovu životnu ispovest. On je prvi pljačkaš poreza koji je iz straha od zatvora „otkucao" svoje saučesnike i tako među njima izazvao paniku. Sada se listom javljaju i drugi učesnici u ovom pljačkanju i nude svoje usluge kao svedoci-saradnici."

„Cajt, Cajt onlajn i magazin Panorama su još prošle godine izveštavali o Cum-ex „poslovanju"; tu je objašnjavano kako su bankari, savetnici i advokati decenijama pljačkali nemačku državu. Kako je ta država to dopuštala. Dok jedna nepopustljiva službenica Centralnog nemačkog poreskog zavoda nije odbila da isplati novac. Posle tih izveštaja su se javili novinari iz Danske. Oni su rekli da se u njihovoj zemlji dešava nešto slično. Bio je to početak međunarodne saradnje".

„Kada se zađe u svet poreskih pljačkaša, to pomalo liči na ronjenje u dobokom moru: što je čovek bliži dnu, sve su neverovatnije kreature koje otkriva."

„Frajeva priča počinje u provinciji. Tamo, gde je odrastao, ljudi su ili radnici, ili poljoprivrednici, ili nezaposleni. On nije hteo da se pomiri sa takvom sudbinom, studirao je pravo, završio sa odličnim ocenama. Posle toga ga je jedna velika advokatska kancelarija pozvala u London, na svoj godišnji sastanak u Muzej kraljice Viktorije i Alberta, nudeći mu mogućnost da počne da radi kod njih. Gotovo dve hiljade advokata iz čitavog sveta sedelo je za dugom stolovima usred izložbenih eksponata..."

„Fraj ubrzo počinje da radi za tu kancelariju, dvanaest ili četrnaest sati dnevno. Vrlo često je radio na smanjivanju poreskih obaveza bogatih klijenata. 'Svima nam je pred očima bila slika države kao neprijatelja' – kad god bi se prisetio da mu je država finansirala školovanje, potiskivao bi tu misao. Jer je znao da sumnje mogu da mu unište karijeru. 'Moja pohlepa je bila tolika da moral nije mogao da je obuzda', rekao je.

Godine 2004. je upoznao Hana Bergera, koji je bio na glasu kao najspretniji nemački advokat kada se radilo o trikovima sa porezom. Tada je počeo da radi sa Cum-ex šemom.

„Nemačka država najpre nije primećivala da je neko pljačka. A onda je 2007. prvi put pokušala da spreči pljačku poreza, no Berger i Fraj nalaze nove načine da je izigraju. Tako se rađa ideja o radu u inostranstvu (...) Igra u suštini funkcioniše ovako: akcionarima u jednoj zemlji sleduje povraćaj poreza, a stranim akcionarima – ne. Banke su od toga napravile posao. Kupovale su akcije stranih akcionara neposredno pred isplatu dividendi i posle toga su im ih ponovo prodavale. Povraćaj dela poreza koji su pri tome morale da plate su delile sa dotičnim akcionarima. Sve to nije ilegalna procedura, ali ona se pretvara u zloupotrebu ako se ustanovi da služi samo zaradi od poreza."

Priredio: Saša Bojić