Turska demantuje: izveštaji Sirijske opservatorije za ljudska prava sa sedištem u Londonu o civilnim žrtvama turske invazije na krajnjem severu Sirije u regionu Afrini koji je pod kontrolom Kurda su – ništa drugo nego „crna propaganda“. U turskim vazdušnim napadima poginuli su samo naoružani borci. Na meti su samo „teroristi“.
- pročitajte još: Erdogan izaziva i Vašington i Moskvu
Mit o „čistom ratu“ jedan je od najotrcanijih, s obzirom na nasilje koje Sirijom hara već sedam godina. Drugi mit je još truliji: da je, kada se radi o jedinicama YPG, reč isključivo o „teroristima“. Tačno je: borci YPG bliski su Radničkoj partiji Kurdistana (PKK) koja u Turskoj i Evropskoj uniji važi za terorističku organizaciju. Ali PKK i YPG nisu isto. Uostalom, snage YPG nisu napadale Tursku. Rakete koja su sada ispaljene s njihovog područja u Anadoliju predstavljaju odgovor na turski napad na susednu zemlju.
Manevarska municija međunarodne politike
Već stotinu godina Kurdi su manevarska municija međunarodne politike. Najnovije poglavlje ciničnog odnosa prema njima ispisano je u ratu u Siriji – tamo gde su se pokazali kao najefikasnija snaga u borbi protiv džihadističkih, terorističkih grupa poput „Islamske države“ i drugih. Uz podršku i pomoć u naoružanju od strane SAD, oni su najzaslužniji što IS nije trajno uspeo da se održi na severu Sirije. Bitka za severnosirijski grad Kobane 2014. godine ne bi bila dobijena da nije bilo kurdskih boraca. I u Iraku su Kurdi pružili snažan otpor IS, spasivši između ostalog i živote više hiljada Jezida.
Područje na severu Sirije koje kontrolišu Kurdi sigurno nije najbolji primer za demokratiju, ali u poređenju s čitavim regionom, tu su postavljeni drugačiji standardi, ograđivanjem, kako od sekularnih, tako i od religioznih vladara u regionu.
Računica učesnika
Utoliko je veća sramota što su sirijski Kurdi sada ponovo ostavljeni na cedilu. Amerikanci koji su Kurde vojno opremili i koji su nedavno čak planirali formiranje jedinica za zaštitu granica koje bi brojale 30.000 ljudi kako bi se sprečio mogući povratak IS – sada ne reaguju na napad Turaka. Očigledno izbegavaju sukob sa NATO-partnerom Turskom, s kojim ih ujedinjuje želja da se sruši režim Bašara al Asada. Zbog toga je Vašington sada spreman da ostavi Kurde u nevolji.
Nejasno je da li je Rusija, kao što javljaju pojedini mediji, zaista povukla svoje snage s područja oko Afrina. Ministar spoljnih poslova Lavrov to je demantovao. Ali sigurno je da bi rastuće napetosti između dva saveznika – SAD u Turske, mogle da idu na ruku Moskvi – posebno zbog toga što je lojalnost Vašingtona prema njegovim saveznicima – ovoga puta Kurdima – još jednom doveden u pitanje. A to opet doprinosi ugledu Moskve.
I iz Evrope za sada stižu samo uzdržane kritike. Najjasnije se do sada izrazio francuski ministar spoljnih poslova Žan-Iv Le Drijan koji je tražio sastanak Saveta bezbednosti UN. S druge strane, nemačka vlada je oprezna sa izjavama. Nije se izjasnila ni povodom izveštaja da su u turskoj ofanzivi korišćeni tenkovi Leopard-2 proizvedeni u Nemačkoj.
Agresivan, nepredvidljiv partner
Ćutanje Zapada je sramotno. I rizično. Ono daje odrešene ruke jednoj vladi koja i na unutrašnjem i na spoljnopolitičkom planu sledi krajnje agresivan kurs. Zbog kritika u turskim medijima na račun vojnog pohoda, Ankara je zapretila hapšenjem oko trideset ljudi.
Mora biti jasno da Erdoganova vlada nastavlja svoj agresivan spoljnopolitički kurs: najpre prema Rusiji, zatim Izraelu, SAD i već više meseci prema Nemačkoj. A sada, ne samo verbalno već i vojno – i napadom na sirijske Kurde. Turska vlada je kao akter teško predvidljiva, a kao partner, u najmanju ruku nepouzdana.