Napokon slobodni – šta pričaju oslobođeni izraelski taoci

Poziv je kod Jaira Mozesa izazvao pomešana osećanja. Očekivalo se da će njegova majka Margalit biti među prvim taocima koji su 24. novembra oslobođeni iz Pojasa Gaze, samo nekoliko sati nakon što je primirje stupilo na snagu. Militantna islamistička teroristička organizacija Hamas odvela je Margalit Mozes u Gazu 7. oktobra, nakon što su je oteli iz njenog doma u kibucu Nir Oz.

„Naravno da smo bili presrećni, ali smo bili i veoma zabrinuti“, kaže za DW njen sin Jair Mozes. Pre prvog puštanja niko nije znao da li će se to zaista dogoditi, da li će ljudi zaista biti na spisku, kako će teći primopredaja Crvenom krstu, kako će oni doći do Egipta, pa nazad u Izrael i koliko dugo će ceo taj proces da traje“, kaže Mozes.

Tek kad je ugledao svoju 78-godišnju majku na prvim video-snimcima koje je Hamas objavio, a na kojima se vide taoci koje predaju Međunarodnom Crvenom krstu, odjednom mu se učinilo da je to stvarno i da se ona zaista vraća kući. „Onog trenutka kada smo je videli kako maše iz auta, a zatim trči prema autobusu, shvatili smo da izgleda da je dobro, barem fizički. I naravno, bili smo nepojmljivo srećni“, kaže Mozes.

-pročitajte još: Desetomesečni dečak u rukama Hamasa - Beba kao sredstvo pritiska

Psihičko stanje talaca – razlog za zabrinutost

Spolja gledano, činilo da su mnogi od 110 ljudi koji su sada pušteni nepovređeni. Iako su mnogi izgubili na težini, većina talaca, osim onih koji su povređeni tokom otmice, nije imala očigledne povrede. Ali, njihovo mentalno zdravlje je zabrinjavajuće.

Kada su ljudi otimani s raznih lokacija u južnom Izraelu u jutro 7. oktobra, neki od njih su morali da gledaju kako ubijaju njihove rođake ili komšije. Drugi opet, sve do oslobođenja, nisu znali da su njihovi supružnici ili drugi rođaci takođe bili oteti.

Odrasli izraelski muškarci koji su oteti još nisu pušteni.

U terorističkim napadima 7. oktobra Hamas je ubio 1.200 Izraelaca, a 239 ljudi oteo i odveo u Pojasu Gaze. U Gazi je s druge strane od početka rata u bombardovanju izraelske vojske ubijeno više od 15.800 Palestinaca. To su podaci Ministarstva zdravlja u Gazi koje kontroliše Hamas i te informacije se ne mogu nezavisno proveriti.

„Neki taoci su pretučeni“

Malo-pomalo, iskustva talaca se šire i privlače pažnju izraelske javnosti, iako su za sada priče još uvek fragmentarne. I ne objavljuje se sve šta oslobođeni pričaju svojim porodicama. Margalit Mozes je, recimo, svojoj porodici puno toga ispričala, kaže njen sin. „Ali, ne možemo sve to da podelimo. Zamoljeni smo da to ne radimo zbog brige za taoce koji su još tamo.“ On ne kaže ko je porodicu zamolio da to ne radi. „Ono što mogu da vam kažem jeste da je pokušavala da ostane pozitivna, da je pokušavala da pomogne drugima, na primer kada su stariji ljudi morali da idu u WC. Pokušavala je da peva s drugima, da razgovara sa njima.“

Na video-snimcima na kojima koje borci Hamasa predaju taoce pomagačima Međunarodnog Crvenog krsta, neki taoci su mahali svojim otmičarima u znak pozdrava. „To je bila predstava koju su morali da prihvate“, kaže Asher Ben Arijeh, profesor na školi za socijalni rad „Paul Bervald“ pri Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu. Izveštaji onih koji su izašli iz zarobljeništva, fizički i psihički nalazi, priče koje slušamo – to je sve samo ne prijateljski“, kaže on.

Taj specijalista za traume kod dece radio je na smernicama za postupanje sa taocima nakon oslobađanja, a posebno je razgovarao s decom i majkama. „Bila su tu i svedočenja tajlandskih talaca. S nekima se postupalo nešto bolje, s drugima lošije. Neke su tukli, drugima je uskraćivana hrana, trećima je onemogućeno spavanje. Bilo je brutalno“, kaže Ben Arijeh.

Devetogodišnja devojčica koja nakon zarobljeništva samo šapuće

Rođaci nekih drugih talaca pričali su o iskustvima u izraelskim i stranim medijima, recimo da je hrane u početku bilo dovoljno, a zatim sve manje, samo nešto malo pirinča i keksa. Dvanaestogodišnji Ejtan bio je prisiljen „da gleda horor video-snimke od 7. oktobra“, kaže njegova tetka Debora Koen i dodaje da je neko vreme držan sam u sobi. „Kada je stigao u Gazu, ljudi pored kojih je prošao su ga tukli“, ispričala je Koena za francusku televiziju. Takođe kaže da su deci pretili pištoljima ako počnu da plaču.

Devetogodišnja Emili samo je šaputala nakon što se vratila iz Pojasa Gaze, kaže njen otac. „Kada je razgovarala sa mnom, ništa nisam mogao da razumem“, kaže otac.

Ujak 13-godišnje Hile, takođe jedne od oslobođenih talaca, govori o 50 dana u mraku, bez mogućnosti tuširanja i s malo hrane. Neki ljudi su, kaže, spavali na klupama, drugi na madracima na podu. Rečeno im je da danju šapuću, a noću da budu tihi, ispričao je njen ujak Jair Rotem za izraelske medije.

Lekari i psiholozi savetuju porodicama da ne opterećuju oslobođene postavljanjem mnogo pitanja ili traženjem informacija. Sve što im je sada potrebno jeste osećaj da ponovo mogu da kontrolišu svoj život, kaže stručnjak za traume Ašer Ben Arijeh. „Najvažnije je ne odlučivati umesto njih. Morate ih pitati šta žele da urade, a šta ne i dozvoliti im da povrate kontrolu nad svojim životom što je više moguće“, kaže Ben Arijeh.

Hamas još uvek drži u zarobljeništvu više od 130 Izraelaca

Za Jaira Mozesa, noćna mora je daleko od kraja, jer njegov otac je još uvek u rukama Hamasa. Njegovi razvedeni roditelji živeli su u napadnutom kibucu Nir Ozu, a o 80-godišnjem ocu nema vesti već dva meseca. Izrael pretpostavlja da Hamas u svojim rukama još uvek drži 137 talaca.

„Svakog dana raste moja briga za mog oca, ali i za sve ostale koji su još tamo“, kaže Mozes. I on sam je odrastao u Nir Ozu i lično poznaje mnoge stanovnike kibuca. „Za mene to nije samo spisak tamo nekih imena, ja sam ih sve poznavao. Ali i druge koje ne poznajem, mlade ljude sa žurke u Reimu, vojnike… Svi moraju da se vrate“, kaže Mozes.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.