Visoki turski vojni oficiri u NATO su otpušteni. Oni bi sada morali da predaju svoje pasoše i da se sa posebnim dokumentima (kojima se ne predviđa eventualni povratak), vrate u Ankaru. Ova priča se već početkom rane jeseni prepričavala među novinarima u Briselu. Istraživanja briselskog studija DW pokazuju šta se sve događalo tim oficirima i njihovim porodicama. Pojedini koji su nakon pokušaja puča u julu bili pod prismotrom režima, ispričali su za DW svoje priče – priče koje diraju u srce, priče o rastavljenim porodicama. Majke koje su odjednom ostale bez prihoda, a moraju da odgajaju decu i pritom su u stalnoj brizi za svoje muževe koji su završili u zatvoru. Priče ljudi koji zavise od medicinske pomoći, a koji su naprasno ostali bez državljanstva.
U pitanju je humanitarna dimenzija. Njoj se nije pridavala pažnja, a mogla bi da ima dalekosežne vojne posledice ako se ispostavi da su turski oficiri u NATO uhapšeni i možda mučeni. Službenici NATO koji nisu državljani Turske, saopštili su da je jedan deo iskusnog ljudstva u Savezu odjednom nestao. Uznemirujuće je koliko daleko seže Erdoganova ruka i to kako postupa turski predsednik.
Ali da krenemo od početka, u pravom smislu reči. Bacimo pogled na Preambulu Severnoatlantskog ugovora iz 1949: „Sve strane u ovom ugovoru... odlučne su da garantuju slobodu... svog naroda, koja počiva na osnovama demokratije, slobode ličnosti i vladavini prava.“
NATO mora da zauzme stav
Jasno kao dan: Erdoganov režim se tih principa više ne drži. Naprotiv, izgleda da ih trenutno u Ankari čak i odbacuju. Da li su to dovoljni razlozi da se Turska izbaci iz NATO? Ako bi ta zemlja dalje nastavila tim putem, onda bi odgovor morao da glasi „da“. Ali u ovom trenutku bi bilo dobro kada bi barem zvaničnici NATO bili nešto otvoreniji, manje tajnoviti o događajima u njihovom sopstvenom glavnom sedištu.
Nije dovoljno to što generalni sekretar NATO o toj temi „razgovara“ s turskom vladom i da bude zadovoljan time što će na mesta onih koji su bili žrtve „čišćenja“ biti postavljeni novi ljudi. NATO želi da bude savez slobodnog sveta, materijal od kojeg se pletu Putinove noćne more, organizacija koje se neće uplašiti da otvoreno osudi ono što se u Turskoj događa. A šta umesto svega toga čujemo danas u Briselu? Sterilne priče kojima nikog ne žele da povrede – i možda, iza zatvorenih vrata, nejasna lamentiranja nad „stravičnom situacijom“.
NATO mora da zauzme stav i to ne samo kada se događaju loše stvari na njegovim spoljnim granicama, kao u Ukrajini i Siriji – već i unutar samog Saveza. Ako se želi da se bude zaštitnik slobodnog sveta, onda u to spada i to, pa čak i ako je bolno. U suprotnom će se izgubiti poverenje u Savez. Istraživanja koja je sproveo DW, pokazala su potpuno razočaranje pogođenih oficira. Jedan od njih to je opisao ovako: preko noći si ostao sam, „bez prošlosti, a nažalost i bez budućnosti“. Ali naša istraživanja su pokazala i to kako se gubitak poverenja širi u krugu porodica, prijatelja i kolega.
I to se ne dešava samo zato što NATO svojim ćutanjem izdaje svoje sopstvene principe, već i stoga što bi Savez na taj način mogao vojno da oslabi. Stotine turskih službenika u NATO, u Evropi i Severnoj Americi, moraju da napuste službu. A ti iskusni, dobro obučeni vojnici, mahom povezani sa Zapadnim vrednostima, ne bi smeli tek tako da budu zamenjeni – pre svega zato što Ankari više nije važna stručnost, već lojalnost režimu. Režimu koji će biti sve opasniji i čija je politika nepredvidljiva.
Ipak, razumljivo je zbog čega je NATO oprezan. Turska je zbog svoje veličine i geostrateške pozicije, veoma važna članica Saveza. Ona je, odmah iza Sjedinjenih Država, druga armija po veličini u NATO. Ali ako Zapadna vojna alijansa želi da sačuva svoju verodostojnost i poverenje onih koje bi trebalo da štiti, ona onda mora da prestane da upire prstom u druge. Alijansa mora da se pozabavi sama sobom. Jer ako Erdoganova ruka seže čak do glavnog sedišta NATO, onda bi partneri u Savezu morali da se s tim otvoreno i snažno suoče – isto onako kako to rade i sa drugim opasnostima.