Naša prva godina u Nemačkoj
27. januar 2018.
„Meni je super. Žao mi je što to nismo uradili i ranije", odmah na početku našeg razgovora kaže Marina Graho Popović. Ova 33-godišnjakinja je pre nekih godinu dana zajedno sa troje dece došla u Nemačku za suprugom. Marinin suprug Ljubo je otišao prvi. U Minhenu je našao posao u struci, kao automehaničar. U međuvremenu je promenio poslodavca, a i plata je nešto porasla. Nemački jezik je već poprilično savladao, pri čemu mu je pomoglo i to što su mu sve kolege na poslu Nemci.
Marina je po zanimanju frizerka. Još uvek nije našla posao u struci, ali je preko jedne internet platforme upravo našla posao spremačice kod jedne porodice. Biće uredno prijavljena, što čak ni u Nemačkoj nije uvek samo po sebi razumljivo, jer mnogi spremačicu rado zapošljavaju na crno.
„Uskoro ću prepodne početi da radim, a uveče na kurs jezika. To će biti naporno: ujutro posao, popodne deca, uveče kurs ali to će tako ići samo nekih godinu, godinu ipo. A onda se nadam poslu u struci", optimistična je Marina. I dodaje: „Posla u Nemačkoj ima, ali za onoga ko zna jezik."
Ona je već pohađala kurseve nemačkog, ali kaže da nisu bili kvalitetni i da je zato malo naučila. Zato se sada prijavila za kurs integracije koji nudi Savezni zavod za migracije i izbeglice. Tu se ne uči samo jezik, nego i sve ono što je važno za život u Nemačkoj: političko uređenje, prava i obveze građana, kultura i običaji...
Najvažnija su bila deca
Marini i Ljubi je bilo najvažnije da se djeca dobro snađu. Najviše su se brinuli zbog najstarije kćerke, 12-godišnje Sare. Njoj je selidba najteže pala. No pokazalo se da razloga za brigu nije bilo: „Devojčice u razredu su se jako potrudile oko nje, često se druže. To je sigurno puno pomoglo. Ona nije želela u Nemačku, ali sad kad smo za Božić išli u Petrinju, pitala je da moramo li baš cele praznike provesti u Hrvatskoj", priča Marina.
Devojčice su se odlično snašle u školi. Kod 9-godišnje Lare prilagođavanje je išlo nešto sporije, jer je u razredu imala jednu devojčicu iz Hrvatske, pa je sa njom celo vreme govorila samo hrvatski. No i ona sad sve bolje govori nemački. Najlakše je bilo 7-godišnjoj Tei koja je bila u vrtiću kad se doselila. Sada ide u prvi razred i prati nastavu bez problema.
Nisu zažalili
Svi članovi porodice su se dobro snašli. Ali, kako izlaze na kraj sa novcem? Naime, često se čuju priče razočaranih Hrvata koji se vraćaju iz Nemačke jer kažu - ne mogu da prežive od plate. Nemačke plate jesu znatno veće nego hrvatske, ali su veći i pojedini troškovi života, pogotovo stanarina.
„Mi možemo pristojno živeti", odgovara Marina i priča da su čak kupili automobil na kredit, te da su prošlog leta mogli sebi da priušte i odlazak na more.
A na pitanje ima li ipak nešto što im u Nemačkoj nedostaje, ona odgovara: „Nedostaje nam porodica. Brat mi je u Petrinji živeo u susedstvu, mama nekoliko kilometara od nas. A i deca su često bila kod bake na selu. To im nedostaje, pogotovo dvema mlađim kćerkama."
No i u Nemačkoj su našli prijatelje, dve hrvatske porodice koje stanuju u blizini. A i u selu u kojem žive su jako dobro prihvaćeni. „Kad sam stigla u Nemačku imala sam predrasude o Nemcima kao o hladnima i zatvorenima, a naišla sam ovde na čistu suprotnost. Za sada sa susedima govorim engleski", oduševljena je Marina i dodaje da su oni jedini stranci u selu.
„Možda sve zavisi i od sreće, ali i od prioriteta. Meni su najvažnija bila deca, da se dobro snađu. One su se stvarno dobro uklopile", kaže Marina i ističe da njena porodica, bez obzira na sve početne teškoće, svoju odluku o odlasku u Nemačku nije zažalila.