„Ne dogovara se posao na stadionu Šalkea“
22. novembar 2018.
DW: Od 2014. Aleksandar Vučić najavljuje investicije nemačkog proizvođača mesa „Tenisa“ u Srbiju. Nakon što su mu dodeljene hiljade hektara zemljišta na pet banatskih lokacija, „Tenis“ je prošle sedmice tražio odlaganje celog posla navodno zbog afričke svinjske kuge. U odgovoru na upit nam pišu da prate situaciju sa svinjskom kugom u Rumuniji te da veruju da će investicija krenuti sledeće godine. Kako objašnjavate što godinama nema investicije Tenisa?
Goran Ješić: To je posledica toga što jedan čovek vodi politiku bez ikakvog znanja o onome šta radi. Njega su odveli tamo u Nemačku pa ga je vlasnik „Tenisa“ strpao u ložu stadiona u Gelzenkirhenu pa mu je Vučić obećao da će dobiti šta god treba. Tako se ne vodi država.
Zakon po kojem država daje državno poljoprivredno zemljište na period od trideset godina za tobože kapitalne investicije napravljen je zbog „Tenisa“, što je potpuno pogrešna politika. Fundamentalno pitanje oko kojeg se stalno sukobljavamo je da su se revolucija u poljoprivredi i višak proizvodnje, pre svega u Vojvodini, desili kada smo uzeli državno zemljište tajkunima i dali zemlju na licitaciju od 2007. godine.
Hajde da pre toga razjasnimo ovo: kako Vam zvuči objašnjenje da se ulaganje odlaže zbog afričke svinjske kuge koje nema u Srbiji?
Sama investicija ne bi trebalo da ima nikakve veze sa tim. Oni su obavezni da investiraju po programu koji su dali Ministarstvu poljoprivrede, a koji sam ja kao poslanik tražio na uvid, ali nisam dobio.
Drugo, kada praviš farme, postoje tehnički uslovi koji sprečavaju da na farmu dođe bilo šta što može da je kontaminira. Imaš barijere, obavezne ograde, ulaz, izlaz, čiste i prljave puteve… tako da je to očigledno budalasti izgovor.
U „Tenisu“ na moj upit nisu hteli da kažu više od toga o kugi i nedefinisanim „administrativnim kašnjenjima“ u Srbiji. Imate li ideju zašto se investicija toliko čeka?
Sam Tenis je dosta problematičan u Nemačkoj. Nije to neka vrhunska firma koja korektno radi posao. Drugo, dolazak je vezan pre svega za resurse, najviše za kukuruz koji je osnovna ugljenohidratna komponenta stočne hrane. Po proizvodnji kukuruza smo mi ozbiljan igrač u Evropi. Dalje, verovatno bi moglo doći do otvaranja trećih tržišta. Njihov motiv je bio da dođu ovde, smanje troškove, dobiju resurse za džabe i da im se otvori rusko tržište. To su pitanja za kompaniju.
Ali zašto ipak ne dolaze?
Ima hiljadu mogućnosti. Možda im nije dovoljna ta količina zemljišta, jer je najpre bila veća količina u igri. Pitanje je da li im se otvaraju tržišta, pitanje je finansija… ali zootehnički razlozi sigurno ne postoje. Mi smo u okviru sistema veterinarske bezbednosti EU gde se može pojaviti zaraza na teritoriji tvoje države, a ti normalno dalje radiš. To se dešava, to je živa stvar. Postoji sistem karantina.
Da se vratimo na taj Zakon o poljoprivrednom zemljištu iz 2015. Po njemu 30 odsto državne zemlje u svakoj lokalnoj samoupravi može da se da u zakup na 30 godina investitorima van licitacije. Tako je „Tenisu“ u izgled stavljeno 12.000 hektara na pet lokacija u Banatu.
Osnovno je što mi nemamo puno resursa niti javnih sistema koje možemo da prodamo. A državno poljoprivredno zemljište, 550.000 hektara mahom u Vojvodini, je jedan od najvećih resursa koje posedujemo. Od prvog dana vlade Ivice Dačića – kada je Vučić bio potpredsednik – prvi posao kojim su se bavili bio je da sa „Al Dahrom“ dogovaraju ustupanje zemljišta. To zemljište nekome moraš da uzmeš – uzeo si seljacima iz Banata koji više ne mogu da obrađuju to zemljište. A zadužili su svoje kuće, imanja da bi kupili mehanizaciju za zemlju koju su radili i pošteno je plaćali po tržišnoj ceni.
Uostalom, ni u Nemačkoj se ne pravi agrobiznis sa kombinatima koji imaju hiljade hektara, kao što je Dragan Đilas zamišljao za PKB. Koncept agrara Evropske unije su farmeri kao nosioci poljoprivredne proizvodnje. Njih smo pomogli od 2007. kada su dobili šansu da povećaju kapacitete zakupom zemljišta, pa su onda založili svoja imanja, kupili mehanizaciju, i računali da će dobijati to zemljište na opštinskoj licitaciji i to pošteno platiti. To su im sada oduzeli.
Krenulo je, kao što sam rekao, sa „Al Dahrom“, nastavilo se aferom sa „Al Ravafedom“ gde su dva kombinata, državno zemljište i Karađorđevo dati nepoznatoj firmi. A sve je kulminiralo tim zakonom gde se kao dovode kapitalne investicije kako bi se povećao nivo profitabilnosti po hektaru. Taj zakon je napravljen zbog „Tenisa“ i zvali smo ga „Tenisovim zakonom“. Tako su otvorena vrata korupcije – Marijan Rističević je dobio 200 hektara u Inđiji, neki član SPS je dobio u Zrenjaninu, a i „Tenis“ je dobio hiljade hektara.
Ali sada odlaže čitavu stvar. Aleksandar Vučić je nekim najavama govorio da će „Tenis“ uspostaviti ceo lanac proizvodnje u Srbiji i gajiti četiri miliona tovnih svinja godišnje. Na kraju su investicioni planovi bili mnogo skromniji. Da li je ikada bilo realno da neko dođe i gaji tolike svinje?
Da li to teoretski može? Može. Jer ima potencijala za proizvodnju hrane. Ali da li se to radi u svetu? Ne, jer gajenje životinja otvara mnoge ekološke probleme. Zamislite te lagune za đubrivo u koje se svaki dan skuplja od četiri miliona svinja? Šta da radiš sa tim? To se ne radi tako. I Evropska unija u svom sistemu bezbednosti ne dozvoljava velike komplekse, i zbog ekologije, a i zbog pomenutih zaraza. Zakonodavac ovde nije naterao „Tenis“ na ekološke standarde kao u zemlji odakle dolaze, a to znači dramatično smanjene troškove.
Njih zapravo zakonodavac nije obavezao ni na šta. Nema ugovora već samo memoranduma o dobroj volji. Zato sada „Tenis“ za odlaganje investicije ne plaća nikakve penale.
Ne plaćaju jer nisu ni ušli u zakup zemljišta. Zato sada u Ministarstvu poljoprivrede kažu da će vratiti zemljište na licitaciju. Ali nije isto kad daješ zemljište u plodoredu od pet do sedam godina i kad mi daješ iz godine u godinu. Treba pet do sedam godina, to traži tehnološki proces za jednu parcelu jer se moraju menjati kulture koje se sade. Ali „Tenis“ nije jedini posao gde investitori nisu obavezani ni na šta. To će generisati ogroman broj seljaka koji neće moći da finansiraju kredite, imaće izvršenje od strane banaka, a osnovni razlog nije njihovo loše poslovanje već oduzimanje privrednog resursa koje je država dala trećim licima.
Vučić je investiciju „Tenisa“ najavio nakon gej parade 2014. kada je žandarmerija pretukla njegovog brata. Više od četiri godine kasnije nema ničega. Da li je to klasična priča o pompeznim najavama, višekratnim fotografisanjem, a onda na kraju veliko ništa?
Ja sam kao predsednik oštine doveo oko pola milijarde evra investicija u Inđiju. Svaku investiciju sam dogovarao godinama. Dakle nema ekspresnih investicija osim ako se ne daju teško privilegovani uslovi investitoru, kao kod „Tenisa“. Ozbiljna kompanija koja stvarno hoće da investira neće doneti odluku u roku od šest meseci ili godinu dana. „Tenis“ je dobio benefite gde praktično za džabe dobija osnovni resurs, a ne mora da se bavi ekologijom.
Ali opet nisu došli.
Nije to jedini takav projekat. Imali smo onu priču o „Mercedesu“ ili o „Mubadali“. Vučić nikad to nije radio. To i nije posao predsednika Vlade ili Republike. Zato ima agencije koje se time bave, ministre, lokalne samouprave… Predsednik treba da rešava finalni problem koji administracija ne može da razreši pa treba da uloži svoj autoritet, i to treba da koristi retko. A da on dogovara sa svinjarima… i to da odluku donose na fudbalskoj utakmici dok Vučić sedi sa šalom Šalkea… to je čista korupcija jer im daješ nešto zbog čega bi istog trenutka odlučili da dođu i investiraju.
Očigledno oni imaju svoje razloge zbog kojih nisu došli i bilo bi dobro da ih znamo. A ceo postupak je katastrofa i već je uzrokovao ogromnu štetu. Ogromna količina zemljišta je data i njima i ljudima bliskim Srpskoj naprednoj stranci i to neće doneti ništa osim što će upropastiti agrar. Na kraju fundamentalna stvar – ne razvija se tako stočarstvo. Kako bi se razvilo sve i da „Tenis“ napravi četiri miliona svinja godišnje? On ima neke radnike, i to ne mnogo, a sutra se pokupi i ode i gde je naše stočarstvo?
*Goran Ješić, 1974, je po obrazovanju inženjer poljoprivrede. U Demokratsku stranku se učlanio 2006. napustivši Građanski savez Srbije. Bio je predsednik opštine Inđija i potpredsednik Vlade AP Vojvodine kao i pokrajinski sekretar za poljoprivredu. Trenutno je narodni poslanik.