„Ne želim da ponovo budem nemačko kopile“
1. januar 2018.
Uprkos poodmakloj starosti – ima 83 godine – i bolovima u leđima Zita Suš puca od energije i neprekidno zbija šale. No, kad se u razgovoru dotakne svoje otmice i prisilnog preseljenja u Nemačku, njen glas utihne. Ova žena je kao dete 1942. oteta iz jednog sirotišta u Lođu i prebačena u Nemačku. Tek nakon rata s 12 godina se vratila u Poljsku.
Danas živi na rubu Varšave u jednoj siromašnoj četvrti, pod drugim imenom. Ne želi da iko od suseda sazna za njenu tragičnu sudbinu. „Ne želim da ponovo budem nemačko kopile“, kaže. Tako su je zvali kada se nakon rata vratila u Poljsku.
Pojačanje za „arijevce“
Prisilna germanizacija dece poput Zite Suš je uglavnom sprovođena brutalnim metodama. I pogađala je decu koja su iz okupirane Poljske bila prebacivana u Nemačku ili se radilo o deci poljskih prisilnih radnica u Nemačkoj.
Još 1938. vođa SS-a, specijalnih jedinica nacističke Nemačke, Hajnrih Himler je najavio da će „skupiti, oteti i ukrasti nemačku krv“ gde god bude mogao. U okupiranim zemljama su deca otimana roditeljima ili iz sirotišta. Uslov je bio da su deca plavooka i plavokosa, što je odgovaralo Hitlerovoj predstavi o „arijevskoj rasi!. Za prisilnu germanizaciju i „germanski odgoj“ bila je zaduženo udruženje Lebensborn u sklopu SS.
Nakon odvođenja u Nemačku Zita više nije smela da govori svojim maternjim jezikom. Kazne za upotrebu poljskog su bile drastične: zatvaranje u podrum ili uskraćivanje jela. No na kraju je ipak imala, kako kaže, „sreću u nesreći“ jer je smeštena u dobronamernu porodicu u Salcburgu.
Nakon rata poljska vlada je više od 30.000 otete dece vratila natrag. Zita je bila jedno od njih. Ponovo se našla u sirotištu gde su je vređali kao „glupu Nemicu“. Zato se i danas sa setom seća vremena provedenog u porodici u Salcburgu i govori da je to bilo „najlepše doba“ njenog života. Za potomcima te porodice bezuspešno traga i dan danas.
Borba za odštetu
Nemačko-poljski novinarski tim koji čine novinari DW i poljskog portala Interia.pl pomažu Ziti u potrazi. U nekoliko arhiva u Poljskoj i Austriji se tragalo za austrijskom „rodbinom“ i, pre svega, poljskom majkom.
- prpočitajte još: Spoticanje o zločin
S obzirom na to da su imena otete dece često bila menjana potraga na osnovu imena je osuđena na neuspeh. To pokazuje i slučaj Hermana Lidekinda koji je takođe otet iz okupirane Poljske. Ovaj 88-godišnjak danas živi na jugu Nemačke i želi da sazna ko su bili njegovi roditelji. On je aktivan u udruženju „Ukradena deca – zaboravljene žrtve“ koje od 2012. pokušava da zainteresuje nemačke političare za ovu temu – dosad bezuspešno.
„Kao žrtve smo zaboravljeni. Ostale grupe žrtava su dobile obeštećenja od nemačke države. Mi ne“, kaže Lidekind. On je zato posegnuo za pravnim sredstvima i kao prvo oteto poljsko dete pravdu potražio pred sudom. Sada čeka na prvo ročište.
Prošlog leta pokrenut je i projekat DW i portala Interia. Novinari obe kuće su do sada u potrazi za „germanizovanom“ decom obišli mnoge institucije i arhive i pre svega domove udruženja Lebensborn u Lajpcigu, Bremenu i drugim gradovima. U međuvremenu je objavljeno više od 40 tekstova i 24 videa na ovu tematiku. Mnogi koji su direktno pogođeni ovom temom su se javili preko društvenih mreža. Neke od njih novinarska istraživanja su podstakla da i sami krenu u potragu za istinom.
Ostalo je malo vremena
Projekat je zbližio mnoge koji se međusobno pomažu u potrazi za odgovorima. No dosad se još uvek čeka na neki hepi end. Zita Suš, Herman Lidekind i mnogi drugi su još uvek u potrazi. Sudskim putem se problem neće rešiti, ali će tako sudbina ovih ljudi biti prisutnija u javnosti.
- pročitajte još: Prekinuti veze Vermahta i Bundesvera!
To je bio i cilj reportera iz Nemačke i Poljske koji mesecima prate žrtve u njihovoj potrazi. „Najteže je bilo razgovarati s ljudima koji su u potrazi za svojim porodicama decenijama bili usamljeni“, kaže Evelina Karpinska-Morek s portala Interia.pl. i dodaje da je svesna pritiska vremena. „Svaki razgovor sa žrtvama je možda i poslednja prilika da se nešto sazna.“