Neke ptice nikad ne polete

Deliti stambene kvadrate s roditeljima za hrvatsku mladež sasvim je normalna stvar. Ne čudi da je Hrvatska neslavni rekorder Evropske unije, jer 70 odsto građana starosti između 18 i 34 godine još uvek nije poletelo iz roditeljskog gnezda. Slična je situacija u Srbiji, dok je Makedonija čak i gora sa 73 odsto. Jedni će kriviti krizu koja je mlade učinila zavisnima od primanja roditelja, pa čak i penzije deda i baba. Drugi će grešku potražiti u razmaženosti novih generacija ili neusklađenosti tradicionalnog načina stanovanja sa produženim detinjstvom, školovanjem i kasnijim ulaskom u brak. Ilustracije radi, evropski prosjek neosamostaljenih mladih iznosi 47,9 odsto.

Hotel „Mama“ ili frustracija

Trgovkinja Ivana ima 22 godine i živi u Lici. Da je kojim slučajem rođena u Finskoj, verovatno bi nakon posla dolazila u socijalni stan, a roditelje bi viđala tek na nedeljnim ručkovima. Ovako s majkom, takođe trgovkinjom, dvoje mlađe braće i ocem penzionisanim braniteljem deli stan od 70 kvadrata. Deda je dobio taj društveni stan kada se našao na vrhu liste prioriteta unutar firme u kojoj je radio, a kasnije ga je, po raspadu Jugoslavije, otkupio za male novce. „Nisam razmišljala o tome da se odselim. Zapravo, razmišljala sam, ali ne ozbiljno. Odselila bih se da su me roditelji mogli poslati na fakultet“, objašnjava nam Ivana.

Priznaje da još uvek želi da se zabavlja, izlazi i bavi hobijima. U stanu boravi manji deo dana, a veći deo kućnih poslova obavlja majka. Sretna je što, za razliku od većine svojih prijateljica, ima posao pa od roditelja ne traži novac već im i sama pomaže. „Evo, napiši da ću se odseliti jednog dana kad se udam“, kaže uz smeh koji sugeriše da je udaja ipak neki daleki futur.

S druge strane, deset godina stariji Zagrepčanin Luka dugo razmišlja kako da napusti roditeljski dom u kojem je odrastao zajedno s bratom. Još od vremena kada je upisao Filozofski fakultet i pomalo zavideo kolegama iz drugih mesta i gradova koji su u Zagrebu živeli bez roditeljskog nadzora. To mu je čak i nakratko uspelo kad je iz statusa honorarca prešao u stalni radni odnos uz redovnu platu. Iznajmio je mali stan u koji se uselio s dugogodišnjom devojkom. Idila je trajala tek godinu dana. Poslodavac je propao, a Luka ostao bez prihoda. Devojka nije mogla da sama finansira zajednički život pa su se oboje, pre dve godine, vratili svako svojim roditeljima.

„Nemaš pojma kako je frustrirajuće vratiti se starcima i deliti sobu s deset godina starijim neoženjenim bratom. Kad vidim njega, kao da gledam sebe u budućnosti“, priča. Na pitanje da li oseća kao luzer, odgovara potvrdno. Iako mu se posrećilo u traženju novog posla, ne usuđuje se da ponovo uleti u podstanarstvo, a i razišao se s devojkom.

Nepostojeće socijalno stanovanje

Da li je mladima s roditeljima dobro ili je zajedničko stanovanje nužnost, pitali smo Josipa Pandžića s Katedre za socijalnu politiku Pravnog fakulteta u Zagrebu. Razlozi, kaže on za DW, mogu biti individualni i nije ih moguće generalizovati: selidbu mogu omogućiti ljubavna veze, zaposlenja ili pak iznuditi porodične svađe. S druge strane postoje strukturalni razlozi koji se tiču prihoda, ali i kulturološke matrice: „Klasteri zemalja severne i zapadne Europe se obično suprotstavljaju istočnoj i južnoj Evropi. U severnoj i zapadnoj EVropi mladi puno brže izlaze iz roditeljskog doma. Južne i istočne zemlje, pogotovo one u tranziciji, imaju drugačiju kulturu stanovanja. Riječ je o višegeneracijskom stanovanju gde se u jednom stambenom objektu nađu i tri generacije. U zapadnoj i severnoj Evropi je to nepojmljivo.“

Kada je reč o zemljama Balkana, Pandžić razloge sporog izlaska iz porodične kuće traži u finansijskim problemima. Ne samo što je visoka nezaposlenost mladih, već su i stanovi skupi. „Konkretno, postoji li u određenoj zemlji tradicija socijalnog stanovanja koja bi eventualno poslužila kao prelazni oblik između stanovanja u roditeljskom domu i vlasništva nad stanom u kasnijoj dobi? Ako taj socijalni sektor stanovanja ne postoji, događa se rez između roditeljskog doma i vlasništva, a to se manifestuje u visokim kreditnim zaduživanjima.“ Upravo su se brojni mladi opekli na kreditima koje više nisu mogli da vraćaju pa su ostali blokiranih računa i bez nekretnine u kojoj su planirali da provedu život.

Jesu li u Jugoslaviji baš svi imali stan?

U bivšoj je državi, reći će stariji, društveni stan značio trajno rešenje stambenog pitanja, stanovi su bili relativno kvalitetni, a cene najma simbolične. Podstanarstvo je najčešće bilo tek prelazna faza od roditeljskog doma prema društvenom stanu. Danas bi se dalo zaključiti da mladi imaju znatno lošije startne pozicije od svojih roditelja.

Pandžić kaže da bi taj diskurs o društvenim stanovima ipak trebalo da se relativizuje. „Postojale su dobrostojeće i one lošije firme. Skladno ulaganju njihovog profita u stambeni fond, radnici su imali bolje ili lošije rešenje stambenog pitanja. S te strane, ne možemo uopštavati da su svi imali bolji start. Na prvi pogled jesu, ali analiza statistike bi donela prilično iznenađujuće zaključke. Treba naglasiti i odnose moći unutar same firme. S jedne strane su radnici, a s druge upravljački kadrovi. Prema političkoj podobnosti i odnosima unutar firme, stanovi su se neravnomerno raspodeljivali i dolazilo je do zloupotreba.“

Ima li rešenja ovom problemu ili će Hrvati, Srbi, Makedonci i druge komšije i kada zagaze u četrdesete imati tek sobu u roditeljskom domu? Ne postoji jedan recept, kaže Josip Pandžić. „Ali ako imamo u vidu dosege socijalnog stanovanja u skandinavskim i zapadnoevropskim zemljama, kojima bi trebalo barem da težimo, potrebno je razvijati sektor socijalnog stanovanja. On u Hrvatskoj de facto ne postoji. Tako bi se mogao premostiti jaz između stanovanja u porodičnom stanu i stanovanja u vlasništvu. Ne govorim o tome da mladi provode celi život u socijalnom stanu, već bi on trebalo da služi kao razvojni imperativ napretka cele zemlje“, zaključuje naš sagovornik.