Za razliku od ostalih zapadnoevropskih zemalja Nemačka je Rusima istorijski razumljiva. Nemački mentalitet je srodan našem, ali za nas nedostižan. Ponekad nam se čini da mi svakako možemo biti kao Nemci, kada bismo konačno počeli novi život, odbacujući loše navike, i kada bismo prionuli na posao.
Ipak, naša nesposobnost da započnemo novi život ne znači raskid sa Nemačkom. Pre je to lom unutar Rusije. Nemačka je kod nas prisutna u svim mogućim varijantama, od staronemačkih četvrti u ruskim gradovima, do nemačkih princeza koje su se udale za ruske careve, od Baha do Hitlera, od legendarnih nemačkih automobila do dečijih igara.
Na ovakvoj istorijskoj pozadini današnja Nemačka se pomalja kao pacifistička zemlja uplašenog lica: O, Bože, samo da se ne desi nešto strašno! Ni u kom slučaju ne biti upetljan u neki skandal ili uvučen u neki lokalni rat. Stalno slušati dobre porive u duši i zlim silama se sklanjati sa puta.
Nemačka nosi pečat hronične napetosti. Nemci izgleda duboko u sebi kriju neki bol. Taj fantomski bol živi u nemačkoj duši. On ih čini ranjivim i ponekad zaista plašljivim.
Nemačka mi je bliska. Mnoge moje knjige su prevedene na nemački, mene sa tom zemljom povezuje mnogo toga. Zato zaista sa zabrinutošću očekujem izbore. Kuda ide ta zemlja?
Želeo bih da u Nemačkoj pobedi pametna demokratija – demokratija koja je u stanju da se odbrani, a da pri tome ostane otvorena prema svetu i njegovim raznolikim kulturama.
Sada, kada svet tone u atmosferu hladnog rata, poželeo bih da Nemci prestanu da boluju od „dečije bolesti“ antiamerikanizma. U Kremlju, naravno, trljaju ruke zbog stalnih napada te bolesti.
Želeo bih da u Nemačkoj na vlast dođu ljudi koji se raduju životu. Ljudi, koji ne samo da su sposobni da rade i savladavaju teškoće, već i da se isto toliko raduju koliko i rade. Znam takve ljude u Nemačkoj ali su oni daleko od moćnika.
Nemačka je jaka, moderna zemlja. U njoj sam se sretao sa naučnicima i umetnicima – sa kreativnim ljudima na najvišem nivou, koji se ne moraju bojati međunarodne konkurencije. Nemačka bi trebalo da se predstavlja na vedriji način: To je zemlja sa izuzetno motivisanim studentima (predavao sam na Slobodnom univerzitetu u Berlinu pa znam o čemu govorim), sa briljantnim novinarima, profesorima, društveno angažovanim ljudima, sa svima koji umeju da diskutuju i da brane svoje stanovište.
Nažalost, ljudima koji žive negde u gradićima širom Rusije i nikada nisu bili u Nemačkoj ta zemlja stiže iz ruskih televizijskih programa. Od izbijanja krimske krize državne stanice rade punom parom na tome da prikažu celu Evropu uključujući Nemačku kao veliku prevaru, kao lažni raj. I u Moskvi i u provinciji mogu se videti automobili sa nalepnicom „Na Berlin!“ ili „Možemo to ponovo uzeti!“. Ti nesrećnici kojima je propaganda isprala mozak pobrkali su juče i danas.
Ostaje nada da će političari, koji će posle 24. septembra formirati nemačku vladu, shvatiti da temeljne vrednosti Rusije brane najbolji predstavnici njene kulture. To je razlog zašto su ruski umetnici izloženi maltretiranju (spomenimo aktuelni slučaj režisera Kirila Serebrenikova). A upravo kultura pruža mogućnost Rusiji i Nemačkoj da se približe i da se uzajamno razumeju. Ako ne sada, onda u ne tako dalekoj budućnosti.