Nemački biskup: Homoseksualnost je Božija volja
5. novembar 2022.DW: Gospodine biskupe, u Evropi već mesecima besni rat. Ljudi strahuju za budućnost. Šta kod Vas prevladava: strah da će se situacija pogoršati ili nada da će se ipak popraviti?
Helmut Dizer: I jedno i drugo. Zabrinut sam, stvarno sam zabrinut da još nismo ni izbliza dostigli vrhunac krize. Da se naša društva nalaze pred jako velikim izazovima. Nadam se da će ljudi shvatiti da smo potrebni jedni drugima. I nadam se da i mi kao Crkva možemo doprineti tom suživotu čovečanstva.
U diskusijama oko rata fokus je, čini se, na oružju, na isporuci dodatnog naoružanja Ukrajini. Imate li osećaj da se prečesto priča o oružju, a premalo o diplomatskim naporima?
Kada jedna svetska velesila kao što je Rusija započne ovakav rat protiv slabijeg suseda, onda to samo po sebi ne omogućava baš diplomatsko rešenje. To se mora prihvatiti, bez obzira koliko bolno bilo. Ukrajina ima pravo da se brani i vojnim sredstvima. I pri tom joj je potrebna naša podrška. U načelu Ukrajinci ne brane samo svoju zemlju, već i nas ovde na zapadu Evrope, oni brane i naše vrednosti.
Jedna od tih vrednosti je i parlamentarna demokratija. I ona je na udaru: političke kontroverze su i u Nemačkoj sve oštrije, ne samo zbog rata, već i zbog kriza poslednjih godina, od migracija do pandemije, odnosno načina na koji se politika protiv njih borila. Zabrinjava li Vas i stanje u kojem je demokratija?
Da. Demokratija živi od toga da postoje neka zajednička načela i zajedničke osnovne vrednosti. A kad se ti temelji sve oštrije negiraju, to s vremenom otupljuje demokratiju. Svi moramo biti jako budni, moramo te stvari nazvati pravim imenom već u ranoj fazi. Crkva bi pri tom morala biti subjekt koji bdi, koji opominje na značaj tog temeljnog demokratskog razumevanja.
Može li se Crkva uopšte baviti odbranom demokratije – obzirom na unutrašnje crkvene diskusije i probleme? Crkva se i sama nalazi u procesu velikih promena. Konkretno Sinodalni put. Šta je njegov cilj?
Sinodalni put je posledica otkrića u vezi sa skandalom oko zlostavljanja. Ozbiljne naučne studije su pokazale da ti skandali imaju sistemske uzroke u samoj Crkvi. Radi se o pitanjima koja već odavno vape za odgovorima. Tu se radi na primer o evaluaciji ljudske seksualnosti. Potrebni su nam odgovori primereni vremenu u kojem živimo.
Šta znači „primereni vremenu“?
Aktuelna stajališta crkvene nauke na području seksualnosti čoveka nisu pravedna prema nekim realnostima. Kompleksne stvari se predstavljaju jednostavno. Na primer u vezi sa pitanjem homoseksualnosti. Pa ne možemo homoseksualnim osobama dati odgovor da je ono što osećaju neprirodno, da zbog toga po svaku cenu moraju živeti suzdržano. Mi kao Crkva moramo dati nove odgovore na ta pitanja.
Nedavno ste rekli da je homoseksualnost Božja volja. Šta time želite reći?
Da homoseksualnost, a to nam pokazuje i nauka, nije nikakva nezgoda, nije nikakav defekt, bolest, nije deficit, a nije ni posledica pragreha. A kad je tako, moram reći: svet je šaren, Božije stvaranje je šaroliko. To znači da i u području seksualnosti postoji šarolikost, koja je plod Božje volje, šarolikost koja se ne kosi s voljom Tvorca.
Hoćete reći da Bog zapravo nema ništa protiv toga kad neki muškarac voli drugog muškarca, a neka žena drugu ženu?
Istopolne sklonosti i ljubavi nisu nikakve zablude, već samo jedna varijanta ljudske seksualnosti.
Ako već kažete da su ljudi koji nisu heteroseksualni takođe plod Božje volje, znači li to da bi im to i Crkva morala jasno demonstrirati na neki način? Na primer blagoslovom? Ili generalno pastirskom brigom?
Da. I jedno i drugo je jako važno. A kad se radi o dušebrižništvu, onda za sve ljude važi isto obećanje: Bog te voli takvog kakav si, i ti si prihvaćen takav kakav jesi. Jer to je šansa koju život pruža: da budeš ono što jesi, da rasteš. To važi i za queer ljude, isto kao i za heteroseksualne ljude.
Jeste li Vi i ranije tako razmišljali o ovoj temi? Ili se Vaše mišljenje s vremenom promenilo?
Da, sigurno. Ja sam dugo vremena bio mišljenja da je homoseksualnost neka vrsta ograničenja muškog ili ženskog identiteta, da se radi o ljudima kod kojih je nešto krenulo pogrešno. Tako sam često mislio. Ali pogotovo kod mladih ljudi sam osetio koliko je taj stav njima neprihvatljiv. Intenzivno sam se time bavio. I onda sam naučio da takvi pogledi teološki gledano nisu baš nužni.
I kako sad te nove spoznaje primenjujete u Vašem pastirskom radu? Jesu li one podobne teološkim razmišljanjima?
Stvarnost nikada neće propasti zbog Boga, a Bog nikada neće propasti zbog realnosti. Duboko sam uveren u istinitost tog verskog načela. Mi verujemo u jednoga Boga koji je sišao na ovaj svet i postao čovek. Već o to nam mora dati toliko samopouzdanja da se bez ikakvih problema možemo suočiti s realnošću ljudskog života. A pritom uvek važi da je Isus Hrist veći od bilo koje nauke o njemu.
Evo onda jedno konkretno pitanje: zamislite da nakon ovog intervjua na vrata Vašeg ureda pozvone dve lezbijke i kažu da bi htele da im krstite dete. Šta biste uradili?
Ja bih se kao prvo obradovao da je rođeno jedno dete. Kao drugo, ja bih se obradovao da one žele da krste dete. Kao treće, s njima bih popričao o tome kako da se pobrinu da dete upozna veru, da odrasta u veri. I kao četvrto, ja bih krstio dete. Gde je tu problem, pitam se ja. Gde je tu problem?
Sigurno ste čuli za Vašu crkvenu braću, ne samo katoličku, već na primer i pravoslavnu, koji doslovno huškaju protiv homoseksualaca, kažu da su to bolesni ljudi?
Pretpostavljam da se tu radi o strahovima, da je razlog osećaj ugroženosti. Velika je to stvar promeniti mišljenje, prihvatiti i priznati život i životne realnosti, a ne samo ih osuđivati. Ali huškanje protiv ljudi? To je načelno suprotno Jevanđelju.
Jedan od najglasnijih kritičara homoseksualnosti je ruski patrijarh Kiril, on kaže da je homoseksualnost veliki problem zapadne Evrope, da zapravo simboliše propast tradicionalnih vrednosti?
Najveća vrednost Jevanđelja je ljubav i prihvatanje drugog čoveka onakvim kakav jeste. Crkva i homoseksualnim ljudima kaže: Bog te prihvata, mi te prihvatamo! Je li to propast vrednosti? Ili je to primena hrišćanskih vrednosti u praksi? Ja tu uopšte ne vidim propast vrednosti. Upravo suprotno: izazov našega vremena je u tome da Crkva pokaže da je inkluzivna. U verovanju stoji jedna stara grčka reč: katoličanstvo, odnosno katoličko. Ta reč zapravo u prevodu znači „sveobuhvatno“. Crkva je prostor za sve one koji slede Hrista.
Vi smatrate i da se Crkva mora pokrenuti i po pitanju kontracepcije. To je jedna od stvari koje odavno zahtevaju crkveni laici u Nemačkoj, oni tvrde da je stav Crkve po tom pitanju daleko od realnosti u kojoj žive…
To je očito tako, mnogi vernici zaista imaju osećaj da tu Crkva zastupa nešto što je za njih apsolutno nespojivo s realnošću. I to je problem. Jer Isusova poruka uopšte nije nespojiva sa stvarnim životom. A kad nam Božji narod stalno govori kako se to uopšte ne može živeti u praksi, da to što Crkva kaže nije logično, onda o tome moramo razmisliti.
Vi ste nedavno preuzeli dužnost poverenika Nemačke biskupske konferencije za rasvetljavanje brojnih slučajeva zlostavljanja u crkvenim institucijama, od strane crkvenih delatnika. Zašto ste preuzeli taj zadatak? Zar niste mogli izabrati neki lakši posao?
Mogao sam, naravno. To je područje u kojem ste stalno suočeni s neizrecivim patnjama, ali i nepojmljivim zločinima i skandalima. U stalnoj borbi oko razvijanja nove kulture ponašanja. Način na koji se odnosimo prema tome je zaista ogroman izazov. Ali srećom nisam usamljen na tom poslu, pomažu mi i drugi biskupi.
Proteklih godina se mogao steći utisak da je mnogima u Crkvi kod skandala oko zlostavljanja prioritet bilo zataškavanje, a ne razjašnjavanje i pomoć žrtvama? Imate li i Vi taj osećaj?
Da, naravno. Pa imamo posla sa zataškavanjem. Sastavni deo fenomena zlostavljanja je da odmah krene spirala ćutnje, svuda, pa i u našoj Crkvi. Tema je toksična. Ako se sazna da je moj ujak, moj brat, moj šurak zlostavljač, to je kobno za cele porodice. Veze se raskidaju, porodice raspadaju.
Isto tako kada se radi o nekom svešteniku, to je pogubno jer je okolina nešto slutila, ali je ćutala, jer inače ne bi mogli da žive jedni pored drugih. U selu, ili u okruženju tog sveštenika. Velike su to polarizacije, tema je strašna, uvek je prisutan fenomen ćutnje. A zataškavanje ide i korak dalje. Kod zataškavanja ulogu igra i počinilac, ali i institucija. Tu se radi o sprečavanju, na primer da se nešto ne prijavi, da se počinilac prebaci u inostranstvo. Svega je bilo. Mi te stvari moramo razjasniti.
Da li je skandal oko zlostavljanja maloletnika za Vas znak da Crkva mora ozbiljno razmisliti i o ulozi sveštenika?
To je zaista jedna od ključnih tema Sinodalnog puta. Šta znači biti sveštenik? Kako se to teološki može shvatiti? I praktikuje li se svešteništvo danas tako da ne predstavlja ni dominaciju, a ni neku privilegiju? Naravno da sveštenik mora imati prostora za delovanje. Ali sveštenik u to mora uključiti uvek i ljude, mora ih pozvati na delovanje, integrisati. Mi u crkvi obično kažemo da on mora harizme drugih staviti u korist zajednice. Ili da upotrebim drugu sliku: sveštenik se mora pobrinuti da svi daju sve od sebe. I da u jednom sekularnom društvu kao što je nemačko svedoči poruku Isusa Hrista.
Za nekoliko dana s drugim nemačkim biskupima putujete u Rim. Što očekujete od susreta s papom Franjom? Kako on gleda na Sinodalni put?
Kod našeg Sinodalnog puta radi se o duhovnom raspoznavanju. Franja nas je često i sam učio o tom raspoznavanju, on nas je ohrabrio na tom putu. Pri tom je važno poverenje u Božji duh koji nas vodi na tom putu. I nama je potrebna hrabrost, kako to kaže papa, hrabrost da donosimo odluke, da biramo. Ja bih mu rado hteo pojasniti da radim upravo ono što nam on predlaže. I nadam se da će nas pažljivo saslušati.
Na nedavnoj Sinodalnoj skupštini u Frankfurtu, Vi ste bili među onima koji su predložili usvajanje osnovnog dokumenta o liberalnijem stavu Crkve prema seksualnosti čoveka. Ali njegovo je usvajanje propalo jer ga nisu podržale dve trećine biskupa. Kritičari govore o raskolu unutar Katoličke crkve u Nemačkoj. Hoćete li s papom pričati i o tome?
Da, naravno, i o tome moramo da pričamo. Osnovni tekst je propao, ali smo usvojili neke druge tekstove koji nisu propali. Tekstovi koji zapravo definišu načine delovanja u praksi, dakle upravo ono o čemu se radi i u osnovnom tekstu. A ti su tekstovi adresirani upravo na papu. Želimo da ga zamolimo da u tom smeru nastavi da razvija katehizam…
…iako mnogi kažu da se radi o raskolu s tradicijom?
Tako se to često kaže. Raskol s dogmom, raskol s tradicijom. I o tome bih voleo da popričam s papom. Da li je to stvarno raskol? Ili je to razvoj teologije? Naravno da postoje i strahovi. Ali setite se samo Kopernikanskog obrta. Koliko dugo se Crkva nakon Kopernikovog otkrića bojala da će u centru svega biti Sunce, a ne Zemlja? Koliko dugo se bojala da će to otkriće poništiti Knjigu stvaranja?
Ali kad-tad je Crkva naučila da stvarnost koju istraži ljudski duh nije u protivrečju s verom. Kada je Crkva uspela da shvatiti Kopernikanski obrt, odjednom više nije bilo straha. I eto, vidimo da Knjiga postanja još postoji, i da nam i danas nudi duhovnu hranu. Nema te prirodne nauke koja može otkriti nešto što bi poruku Isusa Hrista do temelja promenilo ili revolucionisalo. Dakle: čemu strah?
Šta ako Papa ne podrži Vaše reformske napore?
To bi značilo da je zakazao autoritet u Crkvi. Ne smemo ignorirati glas Božjeg naroda. A ako se reforme dogode prekasno, to je gore nego da se ne dogode.
Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.