Nemački Turci ne okreću leđa demokratiji
26. jun 2018.
„Ne delim mišljenje da su birači Partija pravde i razvoja (AKP) anti-demokrate“, kaže Gokaj Sofoglu, predsednik Turskog društva Nemačke u intervjuu za DW. On smatra da bi trebalo sagledati širu sliku.
Sa njim se slažu mnogi stručnjaci koji se bave Erdoganovim biračima u Nemačkoj. Na primer Hadži-Halil Usludžan iz Centra za turske studije sa Univerziteta Duizburg-Esen. „Primećujemo polarizaciju. Iste osobe koje glasaju za Erdogana, u Nemačkoj podržavaju – ukoliko sa dvojnim državljanstvom imaju pravo glasa – stranke demokratskog opredeljenja.“ Pre svega podržavaju stranke koje vode politiku naklonjenu migrantima, objašnjava Usludžan.
Tako je recimo veliku podršku (35 odsto) nemačkih Turaka na poslednjim izborima za Bundestag imala Socijaldemokratska partija (SPD). Prema studiji Univerziteta Duizburg-Esen urađenoj nakon izbora za Bundestag 2017. godine, demohrišćanske stranke (CDU/CSU), podržalo je oko dvadeset odsto Turaka u Nemačkoj.
Odbacivanje isključenja
Trenutno se pre svega kritikuje politika integracije u Nemačkoj. „Loše je ako se stalno poručuje da se ispod površine zapravo drugačije misli i da multikulturalnost nije uspela“, kaže Gokaj Sofoglu. U novije vreme je uvek iznova bilo primera koji to pokazuju, dodaje Sofoglu.
Fudbalere turskog porekla Mesuta Ozila i Ilkaja Gundogana deo publike je izviždao zato što su, fotografišući se s Erdoganom, pokazali naklonost prema turskom predsedniku. To opet budi osećaj da ljudi s turskim ili dvojnim državljanstvom u Nemačkoj ne pripadaju zaista nemačkom društvu. Takvi signali jačaju podršku Erdoganu.
Erdogan poentira s prošlošću
Talat Kamran sa Instituta za integraciju u interreligiozni dijalog iz Manhajma, ne ističe u prvi plan navodne ili stvarne probleme u Nemačkoj, već pre svega poreklo Erdoganovih birača. „Koreni mnogih nemačkih Turaka su u Anadoliji“. Konzervativni milje i religiozni koreni dominiraju. Stoga je Erdogan „jedan od njih“. Za ljude druge i treće generacije, čiji su roditelji kao „gastarbajteri“ ranih sedamdesetih došli u Nemačku, Erdogan nije samo neko s kime se identifikuju, već je i garancija uspeha. Na njega mogu da se ponose, s njim su se ponovo uzdigli i dobili na značaju. Spoljna politika više ne podilazi SAD i Erdoganova Turska je u očima njegovih birača mala regionalna sila, kaže Kamran.
„Nije sporno da je Erdogan od 2002. godine povećao bruto domaći proizvod Turske. Privredni rast je takođe veći nego u zemljama poput Bugarske ili Rumunije“, kaže profesor Hajnc-Jirgen Akst, politikolog i ugledni stručnjak za jugoistočnu Evropu. Muharem Indže sa svojom opozicionom strankom CHP, zbog tako malo vremena, nije mogao da se suprotstavi Erdoganim ekonomskim argumentima.
Mane jedva da se broje
Najnovije ekonomske probleme sa slabom valutom, mnogi Erdoganovi birači u Nemačkoj nisu osetili zato što su na „odmoru u domovini“ profitirali od jakog evra. „Ekonomska situacija u Turskoj još uvek nije tako loša da bi ljudi to osetili na svojim novčanicima“. Gokaj Sofoglu smatra da je Erdogan, svestan „ekonomske tempirane bombe“ i da je tražio prevremene izbore kako bi, u slučaju pogoršanja ekonomske situacije, u rukama imao veće instrumente moći.
Gotovo svi sagovornici smatraju da, kada se analizira glasanje na izborima, ne bi trebalo polaziti od uobičajenih, zapadnih merila. Za mnoge Turke u Nemačkoj dosadašnji ekonomski uspesi Turske jednostavno više znače nego nepoštavanje ljudskih prava, napadi na medije i Erdoganov odnos prema Turcima, koji se kritikuju. Iz toga ne može da se zaključi da postoji generalno nepoštovanje demokratije. Pogled je pre svega usmeren ka Turskoj.
U knjizi „Generacija Erdogan“ novinarka Čigdem Akiol turski ugao je objasnila time da Turska, nakon četiri vojna puča, ima dužu fazu stabilnosti. To se pripisuje Erdoganu. Ali to nema veze sa životom u Nemačkoj ili generalnim okretanjem leđa zapadnim vrednostima.