Nemačkoj potreban Zakon o doseljavanju
Nemačka je konačno dobila Zakon o integraciji. Nemačka pokušava da konačno definiše prava i obaveze doseljenika. Nemačka konačno shvata da mora da se pobrine oko integracije doseljenika. U tom smislu, konačno donošenje Zakona o integraciji istorijska je prekretnica. Tu su i kancelarka i savezna vlada u pravu. Konačno se u Nemačkoj ozbiljno razmišlja o tome kako bi doseljenici mogli da doprinesu društvu, šta se od njih može očekivati.
Ne menjati pravila o azilu
Ali taj zakasneli Zakon o integraciji ne može da zameni neophodni Zakon o doseljavanju. Nemačka je u prošlim vekovima bila zemlja iseljenika, a već odavno je postala zemlja doseljenika. Ali mnogi to ne žele da prihvate, mnogi to žele da potisnu. Pritom su Nemačkoj doseljenici potrebni, jer ovde se rađa suviše malo dece. Podmladak nedostaje – u privredi, industriji, istraživanju, obrazovanju, kod stručnih radnika i inženjera. Ukoliko Nemačka želi da očuva postojeće blagostanje, onda doseljavanja mora biti – ali ciljanog i kontrolisanog.
Zakon o doseljavanju mora da reguliše tri stvari: željeno doseljavanje, pravo na azil za progonjene opozicionare, disidente, pisce, aktiviste za ljudska prava i pripadnike posebno ugroženih manjina. Ali njime se mora regulisati i pravo dodeljivanja utočišta izbeglicama na određeno vreme, sve dok traju rat ili slične katastrofe. Pravo o azilu se ne mora da se menja. Postoji azil za progonjene osobe. To ne sme da bude „zaobilaznica“ za legalno i ilegalno doseljavanje. Sama činjenica da se godišnje u Nemačkoj klasični azil dodeli samo za par hiljada ljudi, a istovremeno u zemlju dolaze stotine hiljada koji podnose zahteve, jasno pokazuje da pravo na azil na kraju uništavaju oni koji ga potkopavaju i koriste za sve i svašta.
Nada se zove – velika koalicija
Sasvim drugačije je kod željenog doseljavanja. Nemačka kaže da su joj potrebni lekari, programeri, germanisti, fizičari, etnolozi, učitelji, hemičari, konstruktori mašina. Ona ih traži ih u čitavom svetu – na Novom Zelandu i u Španiji. S obzirom na to da su nam oni potrebni i da ih želimo, mi im, pored radnog mesta, nudimo i siguran boravišni status. Ti doseljenici mogu brzo da postanu Nemci, ako to žele. Indijski germanista na univerzitetu u Rostoku mora da bude sasvim naravna stvar, kao i afrički sveštenik u Bavarskoj ili bolivijski inženjer u Mercedesu.
Ali šta će biti s izbeglicama? Niko ne zna koliko će dugo trajati rat – građanski rat, od kog su pobegli. Dovoljno je baciti pogled na Siriju. Ti ljudi na osnovu međunarodnog prava dobijaju dozvolu boravka. To je samo po sebi razumljivo. Za njih važi novi Zakon o integraciji koji će ih u najboljem slučaju motivisati da dobro nauče nemački i rade u Nemačkoj. A kod sasvim mladih izbeglica postoji i šansa da od postanu doseljenici. Nemačka se nalazi pred velikim, dugotrajnim ispitom. To ipak ne menja ništa kada je reč o tome da je nemačkom društvu potrebno željeno i ciljano doseljavanje. I zato je potreban Zakon o doseljavanju – čije se donošenje već odavno zahteva. Velika koalicija u Berlinu (CDU-SPD) u tome bi mogla da uspe.