Nemci i kraljica

Kada se radi o odnosu Nemaca prema engleskoj kraljici, vicevi govore mnogo više nego rečite i sveobuhvatne analize. Jedan od njih glasi: Hajnrika Libkea, drugog predsednika posleratne Nemačke (1959-1969), engleski kelner je upitao šta bi želeo da jede. Libke je odgovorio: A bloody steak. Konobar je na to rekao: With fucking potatoes, Sir?

Potpuno je svejedno da li se to zaista dogodilo ili nije. Ipak, Libkeovi čuveni i bespomoćni pokušaji da progovori engleski bili su zahvalna i dobra prilika za podsmevanje. Ali engleski humor može da bude i drugačiji, čak prijateljski prema Nemcima. „Fudbal je igra jedanaestorice protiv jedanaestorice. A na kraju uvek pobede Nemci.“ Tako je to svojevremeno definisao Geri Lineker, vrhunski engleski napadač osamdesetih. Nikada se ta rečenica nije tako obistinila kao prošle godine u Brazilu.

Začuđujuće približavanje

Odnose između nas i Britanaca u najmanju ruku možemo da okarakterišemo kao – posebne. Odavno smo mi „prilično najbolji prijatelji“. Skoro 300.000 Nemaca žive i rade na ostrvu – sa tendencijom rasta. Svake godine akademski obrazovani roditelji od Flensburga do Garmiša šalju svoj podmladak u engleske škole i internate i to ih košta pravo malo bogatstvo. Plaćaju da pubertetlije nauče da nose uniforme. Nema govora, Velika Britanija je hipp, a London važi za jedan od najatraktivnijih gradova na svetu. A kraljica? Ona je oduvek bila objekat čežnje Tevtonaca (germanski narod antičkog doba).

Germanima je uspelo da steknu priznanje s druge strane kanala. Borisa Bekera su zavoleli nakon njegovih prvih pobeda na Vimbldonu – posebno njegov Bumbum-tenis. A nazivom Big fucking German, krstili su Tevtonca Pera Mertezakera, šefa odbrane fudbalskog kluba Arsenal iz Londona. „Niste komplikovani“, pohvalio nas je Sajmon Mekdonald, britanski ambasador u Berlinu, 25 godina nakon pada Berlinskog zida. Pritom su odnosi sa udaljenim rođakom, nakon 1945. bili sve drugo, samo ne jednostavni.

Don't mention the war!

Ako je već Prvi svetski rat sa britanske tačke gledišta bio povod za stalno podbadanje – posebno ako se uzmu u obzir napadi hemijskim bojnim otrovom iperitom, što je kršenje praiskonskog britanskog imperativa koji nalaže fairness (poštenje) – onda su Hitlerove bombe na čuveni Koventri i London do kraja uništile familijarni i rođački odnos. „Britanski narod je čak dve decenije nakon iskrcavanja saveznika u Normandiji gajio prema Nemcima neprijateljska osećanja i to mnogo više nego bilo koja druga nacija unutar NATO“, napisao je britanski publicista Peregrin Vorsthorn i pogodio srž stvari rekavši: „Nacija jednostavno ne može da podnese Frica!“

Tačno je i ovo: pola veka na snazi je bila rečenica suprotna upozorenju Bazila Fawlty-ja iz kultne britanske serije Fawlty Towers, koje je glasilo: „Ne spominji rat“ (Don't mention the war!) jer svi su i to uvek pričali o ratu. Politički nekorektne šale bile su u opticaju sve do kraja devedesetih, poput ove: „Zašto je napravljen drvored na Jelisejskim poljima? Da bi nemački vojnici mogli da marširaju u hladu!“

Ali ta vremena su prošla. Sada se čak i britanska „žuta štampa“ pridržava pravila koja nalaže „politička korektnost“. Tomi danas smatra da smo all alright (u redu), 1965. o tome nije bilo ni govora.

Poseta stoleća engleske kraljice 1965.

Dve godine trajale su pripreme za istorijsku posetu britanske kraljice Nemačkoj, prvu nakon 1909. i posete kralja Edvarda VII. Trebalo je rešiti mnogo zamršenih pitanja, pre svega kako se odnositi prema pitanju nemačkih rođaka porodice Vindzor, posebno kraljičinog supruga princa Filipa.

Neki dalji članovi porodice princa Filipa, koji je nemačkog porijekla, bili su u veoma bliskim odnosima sa nacističkim režimom. Kraljičin suprug stalno je morao da podnosi primedbe britanske štampe koja mu je prebacivala da je portparol Nemaca u Engleskoj. Ništa manje Britanci nakon Drugog svetskog rata nisu podnosili osim permanentnog ukazivanja na porodični povezanost kraljevske kuće i Nemaca.

Ali kraljica se nije upuštala u emocionalne i političke spletke. Na putovanju koje je trajalo 11 dana, ona je 1965. proputovala od Minhena do Hamburga. Nije propustila ni da poseti Zapadni Berlin, a udostojila se da ode i u mala mesta kao što su Marbah, Kaub ili Zoest, ukazujući im tako veliku čast. Napravila je 19 stanica u osam saveznih nemačkih država. „Nemci su to doživjeli kao okončanje njihovog statusa kao prezrene nacije“, izjavio je tadašnji poslanik socijaldemokrata (SPD) Karlo Šmit u intervjuu za list „Gardijan“.

Zavist prema kraljevini

I tokom narednih državnih poseta (1978, 1992, 2004), kraljici Elizabeti uspevalo je da oduševi mase i umiri osetljive političke strasti. Na dnevno-političkoj sceni, između Londona i tada Bona, dešavale su se drugačije stvari.

Ali kraljica, koja će 10. septembra postati najstarija britanska monarhinja, stalno je održavala balans. Bilo da je Margret Thatcher mučila EU provoktivnim zahtevom (I want my money back), ili se britanska funta odvojila od monetarne unije ili je premijer Dejvid Kameron pretio izlaskom iz EU: Elizabeta je uvek ostajala nedodirljiva i nisu je opterećivala svakodnevna odmeravanja snaga na političkom podijumu.

Ona je za Nemce bila i ostala fascinantna. „Dejli miror“ je 1965. to dvojezično ovako formulisao: It's the Queen – wunderbar!