Neobični muslimani u Albaniji: šiitski bektaši

Oni uopšte ne odgovaraju zapadnim klišeima o muslimanima: bektaši u Albaniji. Oni su šiitski sufijski pokret koji je vekovima oblikovao život u ovoj zemlji jugoistočne Evrope. U multireligijskoj Albaniji su danas nešto više od polovine Albanaca muslimani, ali ima i pravoslavaca i katolika. Muslimani se dele na većinske sunitske muslimane i bektaše, koji su ideološki povezani sa alevitima u Turskoj.

Muzika, ples, alkohol...

Sufijski red je poznat po nekim posebnostima zbog kojih njegovi sledbenici u očima nekih muslimana izgledaju heterodoksni, odnosno na njih ne gledaju kao na prave vernike. Kao sufijski pokret, bektaši ističu jedinstvo celokupnog postojanja i unutrašnju duhovnost vjernika. Spoljašnji oblici i verske obaveze su za njih u drugom planu. Jer, svako ko je blisko povezan sa Bogom ne može se odvojiti od Boga čak ni nepoštovanjem verskih propisa, kao što je recimo zabrana konzumiranja alkohola. Ovaj stav uzrokuje da se verska praksa bektaša razlikuje od mnogih drugih muslimana.

Umesto da se mole pet puta na dan, kao što je to uobičajeno kod muslimana, oni se mole dva puta dnevno, pri izlasku i zalasku sunca. Muškarci i žene se mole zajedno u ​​tekijama, molitvenim kućama koje predvode duhovne vođe zvani derviši. Na molitvi se sastaju i u privatnim kućama. Žene uglavnom ne nose marame. Muzika i ples igraju važnu ulogu. Svake godine bektaši se sastaju na hodočašću na planini Tomor u južnoj Albaniji, gdje zajedno slave. A to što slave je neka vrsta mešavine narodnih praznika i porodičnih okupljanja. Oni na poseban način oblikuju Albaniju, ali male bektaške manjine postoje i u Severnoj Makedoniji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Bugarskoj, Kosovu i Grčkoj.

Otac osnivač: nekonformista?

Osnivač ovog reda je Hadži Bektaš Veli iz provincije Horasan u severoistočnom Iranu. Emigrirao je u Anatoliju u 13. veku, gde ga i danas poštuju aleviti. Međutim, detalji o njegovom životu i radu nisu najjasniji. Naučnici se spore oko toga da li je Hadži Bektaš Veli zapravo bio nekonformista ili je pak živio kao pravoslavni svetac, kaže teološkinja i etnološkinja Lejla Jagiela. Ona se bavi pitanjima ortodoksije i heterodoksije u islamu.

U 15. veku, red koji je osnovao Hadži Bektaš Veli stekao je uticaj zahvaljujući svojoj blizini janičarima, sultanovim telohraniteljima u Istanbulu. Sa širenjem Otomanskog carstva na Balkan, prvi bektaši su došli u Albaniju i Grčku kao kapelani sunitskih janičara. Njihova tekija u južnoj Albaniji dobro je dokumentovana u izveštajima turskog putnika Evlija Čelebija (1611-1685).

Ogledalo islamske raznolikosti

„Bektaško učenje odstupa od mnogo toga što danas razumemo kao muslimansku ortodoksiju", kaže Jagiela, „ali je oduvek postojala velika raznolikost u islamskoj istoriji". Bektaški red objedinjuje veoma različite izvore i sadržaje, kao što su uticaji radikalnih šiitskih pokreta iz ranih dana islama, kada je sunitizam, „ortodoksni mejnstrim", morao da se pojavi da bi definisao šta još pripada islamu, a šta ne. Sufizam, mistični pokret u islamu, takođe ima veliki uticaj. Svi ovi različiti elementi ulaze u bektaški pokret od 13. do 15. veka.

Kao i kod drugih šiita, poštovanje Muhamedovog zeta Imama Alija, njegove supruge Fatime i njihovih sinova Hasana i Huseina takođe igra veliku ulogu. Ali kod bektaša postoji još nešto što se možda ne sviđa nekim ortodoksnim sunitskim čuvarima vere, na primer u Saudijskoj Arabiji.

Ikone na zidu, pljoske u vitrini

„Bektaši često imaju slike/ ikone Alija koje vise u njihovim domovima, što je u suprotnosti sa islamskom zabranom ikona", piše kanadski stručnjak za Albaniju Robert Elsi, koji je umro 2017, u svojoj knjizi „Albanski bektaši: istorija i kultura derviškog reda na Balkanu". Neki bektaši se ne pridržavaju ni zabrane alkohola. Prema izveštajima posetilaca, pljoske derviša bile su čak izložene u vitrini u sali za prijem njihovog vođe, Baba Mondija, u Tirani.

Granice sa drugim religijama su takođe fluidne. Mnogi bektaši obožavaju ne samo proroka Muhameda, već i Isusa, jer je za njih božanska istina, kako kažu, mnogo veća od denominacija i religija koje su napisali ljudi. I bektaši se do danas zalažu za posebno izraženu toleranciju.

Međutim, zapadnjački pogled na bektaše delimično je pod uticajem orijentalističkog pogleda, kaže teološkinja Jagiela, a oduševljenje „muslimanima koji piju" je pogrešno, jer se bektaši jasno identifikuju sa islamom. „O zabrani konzumiranja alkohola i zabrani ikona kod njih se uvek iznova raspravljalo kroz islamsku istoriju i ima različitih stavova o tome."

Uzori za ikone imama Alija ili imama Huseina u tekijama i privatnim kućama potiču iz šiitskih centara hodočašća u Iranu ili iz Nadžafa i Karbale u Iraku. Bilo je i debata i različitih stavova po pitanju zabrane ikona i u većinskom sunitskom islamu. „U šiitskom islamu, zabrana ikona se nikada nije striktno poštovala", kaže Jagiela. „One su stoga široko rasprostranjene u popularnom šiitskom islamu."

Centralni element nacionalnog identiteta

Bliska povezanost sa albanskim nacionalizmom je takođe tipična za bektaše. To je i zato što, za razliku od sunitskih muslimana Albanije, za versku nastavu koriste albanski jezik umjesto arapskog, sa izuzetkom centralnih tekstova iz Kurana. Oni su bili na čelu borbe za nacionalnu nezavisnost i predstavljaju centralni element albanskog nacionalnog identiteta.

Sa početkom komunističkog perioda u Albaniji, bektaši su, kao i sve druge vjerske zajednice, bili pod velikim pritiskom. Diktator Enver Hodža (1908-1985) je 1967. zabranio svaku versku praksu i proglasio Albaniju „prvom ateističkom državom" na svetu. U radikalnoj kulturnoj revoluciji, vlada je podsticala napade na crkve, manastire i džamije i uništavanje tekija. Kada je u novembru 1990. godine zakon ukinut, neposredno pre kraja komunističke vladavine, u celoj Albaniji je ostalo samo šest tekija i samo jedan jedini derviš.

Sve verske zajednice su prvo morale da ponovo da pronađu svoj identitet. Bektašima je bilo posebno teško da se oporave od ovog progona, piše Robert Elsi. Za razliku od sunitskih muslimana, koji su dobili podršku iz Turske, i hrišćanskih crkava, njima je bilo znatno teže da iz inostranstva obezbede neophodnu podršku za obnovu.

Danas opet postoji interesovanje za bektašku duhovnost i kulturu. Iako čine samo četiri do pet posto društva, oni su odlučujući element popularne narodne kulture Albanije.