„Netanjahu veruje u to što priča“
4. jun 2018.
DW: Gospodine Lintl, poseta Netanjahua dolazi u osetljivom trenutku, Bliski istok je ponovo u previranju, a Izrael ukazuje na pretnju koja dolazi od Irana. Kako se Nemačka pozicionira prema tome?
Peter Lintl: Iransko prisustvo u Siriji predstavlja neposrednu pretnju po Izrael. Ovde Nemačka stoji na strani Izraela i u potpunosti priznaje pravo zemlje na samoodbranu od Irana koji preti iz Sirije. Pri tome Nemačka insistira na mirnom rešavanju konflikata.
Drugačije stvari stoje oko atomskog sporazuma sa Iranom.
Tu zbilja postoje velike razlike u stavovima. Nemačka drži da je atomski sporazum sa Iranom bio korak u dobrom pravcu. Izrael smatra da sporazum otvaran Teheranu mogućnost da razvija atomsku bombu i to zahvaljujući sporazumu koji mu daje tobožnji legitimitet.
Svakako će se pričati i o poslednjim događajima u Pojasu Gaze. Desetine ljudi su stradale.
U Nemačkoj se postavlja pitanje da li je stvarno bilo neophodno upotrebljavati snajpere. Međutim na granici (Pojasa Gaze i Izraela, prim. red.) nisu bili samo demonstranti već i osobe koje su htele da pređu graničnu ogradu. Prema tvrdnjama izraelske vojske, akcijom su sprečeni napadu. Ali to je spolja teško proceniti.
U suštini su nedavni izgredi nastavak osnovne problematike koja se zasniva na izolaciji i teškim životnim uslovima Palestinaca u Pojasu Gaze. Treba ipak primetiti da Palestinci, koliko god očajni bili u ovoj situaciji, takođe doprinose konfliktu. Kada ka Izraelu puštaju papirne zmajeve išarane kukastim krstovima ili sa molotovljevim koktelima, to baš i ne doprinosi utisku da je reč o mirnim protestnim marševima.
Nemačka i Izrael različito gledaju i na položaj Jerusalima kao potencijalnog glavnog grada.
Nemačka odbija prebacivanje ambasada u Jerusalim zbog činjenice da je Izrael 1980. anektirao Istočni Jerusalim i proglasio grad ujedinjenom prestonicom. Od tada su donete dve rezolucije UN koje su zahtevale od država da povuku ambasade iz Jerusalima, ukoliko su ih tamo imale. Na taj način je trebalo pokazati da međunarodna zajednica i dalje priznaje rešenje sa dve države, to jest granice iz 1967. godine. To treba znati kada se posmatra nemačka pozicija. Svaka ambasada koja se otvori u Jerusalimu naravno znači implicitno priznanje aneksije.
U Izraelu je zastupljena teza da Evropljani, iz relativno bezbednog okruženja u kojem žive, teško mogu da shvate pod kakvom pretnjom žive Izraelci. Tako je nedavno pisao i list Jerusalem Post. Kako Vam deluje taj argument?
S jedne strane je to naravno tačno. Mislim da mnogi Evropljani teško mogu da se stave u kožu Izraelaca. Ne mislim tu samo na trenutnu situaciju, recimo raketne napade iz Gaze ili krvavi rat u susednoj Siriji. Više se radi o shvatanju da traje stogodišnji konflikt sa Palestincima. O legitimitetu postojanja Izraela se još diskutuje. Mnogi u Evropi ne mogu da pojme kakva nesigurnost proizilazi iz toga.
Doduše, taj argument se u Izraelu koristi i kako bi se Evropljani ućutkali. Kaže se da Evropljani treba da se uzdrže jer nemaju pojma o čemu pričaju. Iz evropske i nemačke perspektive treba naravno pažljivo vagati situaciju. S jedne strane postoji pravo na kritiku, sa druge strane treba razumeti izraelske pozicije.
U Nemačkoj i Evrope je osim uobičajenog desničarskog sve prisutniji i islamski antisemitizam. Kako se to tumači u Izraelu?
Izraelci su naravno zabrinuti zbog svake forme antisemitizma, a manje je važno je li on islamski, desničarski ili levičarski. Islamski motivisani antisemitizam često je u vezi sa bliskoistočnim konfliktom. On je doveo do toga da je pogled muslimanskih ili arapskih zemalja na Izrael od početka negativan.
Interesantan je jedan drugi razvoj: mnoge konzervativne vlade – recimo u Poljskoj ili Mađarskoj – kao i Trampova administracija u SAD sa skepsom gledaju prema arapskom svetu. Te vlade objašnjavaju njihovo protivljenje migraciji između ostalog time što, kako kažu, došljaci ne dele zapadne vrednosti. I što, kako dodaju, sa sobom donose antisemitizam.
Dve nedavne studije međutim dokazuju da odlučni procionistički kurs koji zastupaju neke konzervativne vlade na neki način prekriva latentni antisemitizam koji je mnogim desnim vladama u istočnoj Evropi makar delimično inherentan. Paradoksalno, ovako se mešaju procionistički stavovi sa antisemitskim motivima.
Benjamin Netanjahu je sporan političar. Njegovi kritičari kažu da prenaglašava pretnje spolja kako bi profitirao među biračima. Šta Vi mislite?
To je u neku ruku tačno. On zbilja ubeđuje birače tako što se pozicionira kao kakav „Mister Bezbednost“ Izraela. To se jasno videlo u poslednjoj kampanji. Kada mu se smešio poraz, on je igrao na kartu bezbednosti. Za to je potreban neprijatelj i tu je ulogu Netanjahu namenio izraelskim Palestincima, delom i Iranu. On je upućen da igra na tu kartu.
Sa druge strane, Netanjahu je ubeđen u svoje stavove i ne može se proglasiti čistim cinikom. Njegova kritika na račun atomskog sporazuma sa Iranom recimo proističe iz ozbiljnog ubeđenja da je sporazum loš za Izrael. Nebitno je što Evropljani to vide drugačije.
Jedan moj izraelski kolega ove različite poglede na prave ili navodne pretnje po Izrael tumači hiperbolično: to što je neko paranoik, ne znači da nije progonjen. Tako da naravno da Netanjahu svojom retorikom skuplja političke poene. Ali on to sve ozbiljno misli.
*Peter Lintl, 1981, pri berlinskoj Fondaciji za nauku i politiku vodi projekat „Izrael u konfliktnom regionalnom i globalnom okruženju“. Lintl je bio naučni saradnik na Institutu za političku nauku u Erlangenu, a istraživao je i studirao političke nauke, istoriju i filozofiju u Erlangenu, Haifi i Tel Avivu.