Nevidljivi i opasni: salafisti u Nemačkoj
22. oktobar 2018.
„Ponovi“, uzvikuje nemački konvertit i salafistički propovednik Pjer Fogel u mikrofon. I ponesena glasnom podrškom okupljene gomile, mlada žena usred pešačke zone u hesenskom Ofenbahu radi upravo to: ponavlja reči kojima se obavezuje na vernost islamu. To je bilo 2010. Jutjub je pun takvih video-snimaka iz perioda otvorenog i intenzivnog misionarenja ekstremnih salafista po Nemačkoj.
Sve do 2016. salafisti su otvoreno i agresivno nastupali u javnosti. Bradati muškarci u odorama, poput spomenutog Pjera Fogela, neumorno su, u sklopu sporne akcije „Čitaj!“ uglavnom po zapadu Nemačke, delili besplatne primerke Kurana. Potpuno otvoreno su po pešačkim zonama i trgovima propagirali radikalnu formu islama. Konvertiti su širom zemlje na tzv. „islamskim seminarima“ preobraćani na islam. Salafisti su i privatno vodili život u paralelnom svetu, okruženi istomišljenicima.
Iščezli nakon zabrane
Danas se po centrima nemačkih gradova više ne mogu videti štandovi s besplatnim Kuranima. Godine 2016. savezno Ministarstvo unutrašnjih poslova zabranilo je organizaciju „Istinska vera“ koja je organizovala deljenje Kurana. Ured za zaštitu ustavnog poretka došao je tada do zaključka da ta organizacija „zastupa ideologiju koja potiskuje ustavni poredak, zagovara džihad“, te koja je širom Nemačke organizovala „regrutacione centre i okupljališta za džihadistički orijentisane islamiste, kao i osobe koje, iz islamističkih motiva, žele da otputuju u Siriju, tj. Irak“.
Radikalni salafisti su se dakle povukli iz javnosti – ali to ne znači da su iščezli. „Najveći broj aktivnosti odvija se daleko od pogleda javnosti“, kaže Kan Orhon, koji radi u centru za deradikalizaciju „Hajat“. S njim razgovaramo u skromno uređenoj kancelariji u centru Bona. Na ulazu u zgradu ništa ne ukazuje na to da je tu kancelarija „Hajata“. I na internetu je, osim telefonskog broja, nemoguće dobiti više podataka o toj organizaciji. Anonimnost je za njih veoma važna. Orhon radi sa osobama koje su duboko zagazile u radikalni svet salafista i sa povratnicima iz „džihada“.
„Vrbovanje novih pripadnika sve češće se odvija preko privatnih kontakata. Komunikacija se odvija preko Votsepa ili Telegrama“, objašnjava Orhon. To policiji i tajnim službama otežava kontrolu scene. „Osnovni zadatak salafista jeste misionarenje i prikupljanje novih članova“, objašnjava Burkhard Frajer, direktor Ureda za zaštitu ustavnog poretka savezne pokrajine Severna Rajna Vestfalija. Otvoreno misonarenje drastično je smanjeno, ali ono se u tajnosti nastavlja. U razgovoru za DW, Frajer ipak naglašava da rast broja salafista „nije tako veliki“ kao ranije.
Nisu svi salafisti isti
U najmnogoljudnijoj nemačkoj pokrajini živi i najveći broj salafista, a tamošnja scena je i najradikalnija. Odatle je u borbu u sklopu „Islamske države“ otputovalo najviše radikala. Od oko 1.000 njih iz čitave Nemačke, oko 300 ih je bilo iz Severne Rajne Vestfalije. Isto tako, gotovo svi napadi s islamističkom pozadinom na području Nemačke povezani su s radikalnom scenom u toj zapadnoj pokrajini. I Anis Amri koji je izveo teroristički napad u Berlinu 2016, radikalizovao se u Severnoj Rajni Vestfaliji.
„Naravno da nije svaki salafista terorista, ali je svaki islamistički teroristi bio salafista.“ Ta rečenica često se ponavlja u razgovorima s raznim sagovornicima koji su na ovaj ili onaj način povezani sa salafističkom scenom u Nemačkoj: učitelji, službenici u uredu za zaštitu ustavnog poretka ili poverenici za integraciju u Bonu, koji važi kao tvrđava nemačkog salafizma, ultrakonzervativnog pokreta unutar islama čiji sledbenici doslovno praktikuju Kuran i streme pravilima koja su, kako smatraju, važila u vreme proroka Muhameda.
Unutar scene ima mnogo onih koji svoju veru žele da praktikuju samo privatno, ali isto tako ima i mnogo onih koji upražnjavaju politički salafizam, kojima je cilj tzv. „božija država“ sa šerijatom, tj. Kuranom, kao jedinim temeljem društva.
Pokajnica ili potencijalno opasna jedinka
Od oko 8.000 salafista u Severnoj Rajni Vestfaliji, smatra se da je njih oko 800 „spremno na nasilje“. Dvanaest procenata svih salafista u toj pokrajini su žene odnosno devojke, a mnoge od njih otišle su u rat u Siriji i Iraku. Zbog toga je i pažnja državnih institucija danas usredsređena na žene i decu iz salafističkih krugova, posebno na one koji su boravili na području „kalifata“, tj. teritorija pod kontrolom „Islamske države“.
Za decu koja su se vratila sa tih područja i koja danas pohađaju škole i vrtiće u Nemačkoj, Kan Orhon traži specijalnu psihološku negu koja bi podrazumevala i verske aspekte. Koleta Maneman, poverenica za integraciju grada Bona, takođe smatra da bi s tom decom trebalo postupati s posebnom pažnjom. „Mi tim povratnicima moramo da omogućimo povratak u društvo, ali isto tako i da sprečimo pokušaje radikalizacije druge dece“, kaže Manemanova.
U svakom slučaju, sudbine „povratnika“ nisu iste. „Teško je proceniti s kim imamo posla: s razočaranom povratnicom ili radikalizovanom pobornicom IS koja predstavlja potencijalnu opasnost“, kaže Kan Orhon. Povratak se mora omogućiti svima koji se ne ogreše o član 129b nemačkog Krivičnog zakona, a koji predviđa sankcije za „pomagače strane terorističke organizacije“. No to je u najvećoj većini slučajeva kod povratnica – teško dokazivo.
Regrutovanje u zatvoru
Kod muškaraca je to lakše, jer se pojavljuju u propagandnim video-snimcima, jer su učestvovali u borbama ili su se po društvenim mrežama hvalili svojim „poduhvatima“. Od 2013. pokrenuta su 24 istražna postupka protiv povratnika iz ratom zahvaćenih područja.
Ali salafistička mreža ne miruje ni u zatvoru. Tzv. „salafistička organizacija za zatvorenike“ preuzima brigu za ljude u zatvorima: organizuju se posete, preko interneta se prikuplja novčana pomoć, zatvorenik dobija podršku „muslimanske braće i sestara“. Sve to s jednim ciljem: ekstremisti bi trebalo da ostanu u okrilju sekte i ne sme se dozvoliti njihova resocijalizacija, ukazuje Burkhard Frajer.
Kan Orhon smatra da je takva vrsta pridobijanja simpatija „najvažniji element“ za stvaranje novih pobornika salafističke scena. „Uvek ima dovoljno ljudi o kojima se može brinuti, i to pre svega u zatvoru. A to je ono čemu salafisti teže: neupadljivom, ali efikasnom delovanju“.
Tvrđava Bon
Među najvažnija salafistička uporišta u Severnoj Rajni Vestfaliji spadaju gradovi Menhengladbah, Vupertal, Dinslaken i Dortmund. Ali na prvom mestu je bivši nemački glavni grad – Bon. Godine 2012. je tokom jednog protesta desno-ekstremne stranke „Za Severnu Rajnu Vestfaliju“, na kojem su bile pokazivane i karikature Muhameda, jedan islamista nožem napao policajce. U Bonu su aktivne i osobe koje stoje iza akcije „Čitaj!“, a tamo upadljivo često nastupa i zvezda scene, riđokosi bivši bokser Pjer Fogel.
Sam Fogel u međuvremenu ne nastupa više tako otvoreno. Doduše, još uvek preko interneta drži propovedi, ali više ne stoji ispred škola i ne vrbuje učenike kao što je to nekada bio slučaj. Učitelj Aziz Foladvand predaje islamsku beronauku u školi u Tanenbušu, bonskoj četvrti s visokim procentom stranog stanovništva. „Meni je važno da učenici imaju osećaj da se na mojim časovima osećaju slobodno i da mogu da raspravljaju. Deca moraju da shvate da je vera nešto dinamično. To je za mnogu decu, pogotovo za onu koja dolaze iz siromašnih i slabo obrazovanih slojeva, nešto novo“, kaže Foladvand, inače rodom iz Irana.
Kod mladih stranaca taj nastavnik često uočava probleme s identitetom. „Da li sam ja Nemac ili stranac? Evropljanin ili musliman? To je osetljiv trenutak u kome deca postaju lak plen za salafiste kod kojih pronalaze jasne strukture: tačno se zna što je dozvoljeno a šta nije“, kaže Foladvand.
Smena generacija
Službenik Ureda za zaštitu ustavnog poretka Severne Rajne Vestfalije Burkhard Frajer smatra da se salafistička scena u toj pokrajini poslednjih godina promenila. „Scena je postala nasilnija, što je kulminiralo brojnim odlascima u rat u Siriju i Irak, onda kada je postalo važno osnovati „Islamsku državu“, kalifat. Ali nakon poraza IS uočavamo da se ovde formiraju čvrste strukture. Ovom salefizmu više nije potreban kalifat, on se sve više razvija u neku vrstu unutrašnjeg ekstremizma“, kaže Frajer.
Scena je izolovana i buja – u paralelnom društvu, daleko od pešačkih zona i trgovačkih centara, daleko od očiju javnosti.