Ni rat, ni mir

Dijarbakir, grad na jugoistoku Turske, u velikoj meri je razrušen u borbama turskih snaga bezbednosti i zabranjene Radničke partije Kurdistana (PKK). Hapšenja i povrede ljudskih prava su, nakon proglašenja vanrednog stanja, postali uobičajena pojava. Ipak, stanovništvo u gradu se nada da će kroz dijalog sukobljenih strana ponovo biti uspostavljen mir.

Borbe su uglavnom vođene u četvrti Sur. Do pre dve godine, to je bilo važno mesto za trgovinu i turizam u gradu koji važi za kulturni centar Kurda u Turskoj. Ali godinu i po dana su bombe, eksplozije i smrt diktirali život u Dijarbakiru. Danas grad nastoji da bude ono što je nekad bio.

Ljudi se sele u Sur

Policajci naoružani automatskim puškama i tenkovi još su na prilazima gradu, kao i na glavnim ulicama. Policijski čas tek nedavno je ukinut. Područje oko oštećene Sulejmanove džamije i „četiri samostojeća minareta“, pretvoreni su u park u kojem zatičemo više stotina ljudi. Oni s kojim smo razgovarali, kažu da najviše ljudi u parku ima vikendom. Dolaze iz radoznalosti, ali i zbog uspomena.

Na pedesetak metara od ulice u kojoj su iskopani prvi rovovi, nalazi tzv. Jogurt-markt. „Ova mala prodavnica bila je zatvorena 15 meseci“, kaže njen vlasnik 25-godišnji Agıt Ari. Pretrpeo je veliku materijalnu štetu – u borbama su mu oštećeni i kuća i poslovni prostor. „Rođen sam u Suru. Devedeset odsto mojih prijatelja napustilo je grad. Osećam se usamljeno“, kaže Ari, ali i dodaje: „Nakon svega što se desilo, još nam nije uspelo da stanemo na noge. Ipak, polako napredujemo.“

„Nadamo se da će sve biti dobro“

Prodavnice u ulici Gazi su otvorene. To je finansijski centar Dijarbakira. Dvorište džamije Ulu puni se ljudima koji su došli na molitvu. Jedan od njih je i Redžep Ozič. I on je vlasnik jedne prodavnice u centru. „Nakon ubistva Tahira Elčija, situacija se pogoršala“, kaže Ozič. Tahir Elči bio je predsednik advokatske komore u Dijarbakiru i jedan od najvažnijih boraca za ljudska prava. Ubijen je 28. novembra 2015, a to ubistvo do danas nije razrešeno.

Ozič kaže da u to područje niko nije mogao da uđe skoro godinu dana. U poslednjih mesec dana situacija se smirila. Ljudi su ponovo na ulicama. „Nema posla, niti pravog mira, ali nadamo se da će sve biti dobro“, kaže Ozič. On dodaje da se svi nadaju da će ponovo doći do dijaloga između sukobljenih strana i da više neće biti borbi.

Ipak, u Suru ima ulica u kojim nije bilo razaranja, recimo u kraju Zija-Gokalp. Tu se nalazi gradska Kuća kulture. Njena direktorka Ezra Aksu deli nadu ostalih: „Preživeli smo košmar. Te dane želimo da zaboravimo. Raspoloženje ljudi polako poboljšava. Sve to želimo da ostavimo iza nas.“

„Još uvek daleko od normalnog stanja“

Nada se budi i zbog manifestacija koje se poslednjih desetak dana u organizuju u gradu. Na tzv. Samit rada prvi put su došli poslanici vladajuće Partije pravde i razvoja (AKP), najveće opozicione Republikanske narodne stranke (CHP) i nacionalističke Narodne partije (MHP). Poziv predsednika Udruženja industrijalaca i biznismena Turske (TÜSIAD) da se ukine vanredno stanje i da zavlada primirje, pozitivno je uticao na raspoloženje.

Međutim, pesimizam nije sasvim iščezao. Prema navodima Udruženja za zaštitu ljudskih prava (IHD), u gradu je za samo tri meseca ove godine zabeleženo 9.000 slučajeva kršenja ljudskih prava. U toku vanrednog stanja, nekoliko udruženja i nevladinih organizacija u gradu je zatvoreno, isto kao i mnoge RTV-stanice ili novine na kurdskom jeziku. Raci Bilici, šef kancelarije IHD u Dijalbakiru, kaže: „Još uvek smo daleko od normalnog stanja, kako u gradu, tako i u čitavom regionu“.

To što su vojne operacije u gradu okončane i to što ljudi ponovo mogu na ulice, jeste napredak, ali to još uvek nije dovoljno. „Skoro svi članovi nevladinih organizacija su osuđeni, a svaka, pa čak i manja akcija – zabranjena je. U regionu nema nikoga ko je opozicija vladi, a da može slobodno da se kreće. Ako želimo da situacija ponovo bude normalna, vanredno stanje mora biti ukinuto, a sloboda izražavanja zagarantovana“, zaključuje Bilici.