Za vreme poslednje debate još uvek – ali ne zadugo – aktuelnog saziva Bundestaga, jedna od tema na trbini za novinare bio je raspored poslaničkih grupa: kako će se u salu smestiti predstavnici šest stranaka (koliko će ih najverovatnije biti posle izbora)? Plenarna sala je ionako prilično tesna. Uz to se mora napraviti mesta za dva nova prolaza koji odvajaju stranke u parlamentu. Hoće li FDP onda biti u sredini? A Alternativa za Nemačku (AfD) sasvim desno? Neko je onda u šali predložio da se sve stranke osim AfD okupe u jednu grupu, a da postoji samo jedan prolaz – onaj koji tu grupu odvaja od AfD. Tako bi bila naglašena posebna distanca prema toj stranci.
Taj predlog prilično dobro odslikava ono što trenutno može da se čuje u strankama – one upozoravaju na opasnost od raspada političke kulture koji može doneti prisustvo desničarskih ekstremista u parlamentu. Prvi glasovi traže da se poslanicima AfD zabrani da učestvuju u radu parlamentarnih odbora. Nešto slično je već učinjeno: kako bi bilo sprečeno da političar AfD kao najstariji u Bundestagu predsedava prvom sednicom parlamenta, izmenjen je poslovnik. Za AfD je to bila dobrodošla municija u predizbornoj paljbi – ta stranka je dobila povod da se žali na kartel starih partija i sopstvenu ulogu žrtve.
Krajnje je vreme da se podseti na to da su sve stranke i poslanici predstavnici birača. Nijedna stranka nije zauzela parlament i niko nema pravo da uzdiže sebe iznad ostalih stranaka. Partije mogu da budu izabrane u Bundestag, ali i izbačene iz njega – na izborima. Niko nije trajno pretplaćen na mandate u parlamentu. Da je tako, onda bi postojala diktatura drevnih stranaka, ili bi to bar bila politička oligarhija.
Ako pogledamo u Evropu, videćemo koliko je partijski sistem postao dinamičan. Evo samo jednog primera: u Francuskoj ili Grčkoj su socijaldemokrate nekada bile velike a danas je procenat glasova koje dobijaju – jednocifren. I u Nemačkoj demokratija diše: kada tokom osamdesetih godina druge stranke nisu htele da vide konflikt između ekologije i ekonomije, nastali su Zeleni. Kada je SPD svojom reformskom Agendom 2010 izneverila svoje birače, u čitavoj Nemačkoj je ojačala stranka Levice. Kada je FDP utonula u bezlični neoliberalizam, izletela je iz parlamenta.
Strategija koju trenutno etablirane stranke primenjuju u borbi protiv AfD je sadržinski slaba i svodi se na načelo: napad je najbolja odbrana. A zapravo bi trebalo da se zapitaju: šta smo uradili pogrešno a šta uopšte nismo uradili – zašto je AfD postala jaka, možda i treća stranka po snazi? Ali, stranke odbacuju sopstvenu odgovornost za to i radije dele udarce. Pri tome birači AfD nisu zabludele duše koje sada treba vratiti na stazu političke vrline; njihovi glasovi su svedočanstvo o promašenoj politici. Onoj koja je previdela mnoge probleme i brige građana.
Onaj ko je doživeo bezobzirnost kojom pojedini stručni političari prelaze preko nekih stvari, ne čudi se reakcijama mnogih građana. Vetrenjače za proizvodnju struje se prodaju kao romantični kras pejzaža, iako njihova montaža za mnoge vlasnike zemljišta praktično znači da im je to zemljište oduzeto. Jer, ko će da kupi farmu nad kojom se stalno vrti bučan propeler? Dugo je prećutkivano da globalizacija proizvodi i gubitnike – iako je o tome diskutovano i u SAD, i to još pre Trampa. Setimo se samo i one – za demokratiju štetne – diskusije o tome da li neki građani uopšte imaju pravo da izraze svoju zabrinutost.
AfD ulazi u Bundestag i tamo mora uživati sva prava koja imaju i sve ostale stranke. Ali, mora da ispuni i svoje obaveze: moraće da nauči koliko je politika mukotrpan posao koji zahteva kompromise. Ako pri tome zakaže, birači će je kazniti za to. Neki pokrajinski parlamenti imaju iskustvo sa ekstremno desničarskim strankama starog kova, ili sa populistima poput onih u Hamburgu početkom 2000-ih. Sve te stranke su odavno nestale.
Ali, moglo bi biti i drukčije – da se AfD etablira. Kao što je to svojevremeno već uspelo bivšim „dugokosim haotičarima“ (Zeleni) ili „komunistima“ (stranka Levice). A ako se AfD bude dalje radikalizovala, na scenu će morati da stupe zaštitnici ustavnog poretka i sudovi.
Krajnje je vreme da se nešto nauči iz grešaka načinjenih u prošlosti. Tiha polarizacija, koja je glavni posao populista, mora biti zaustavljena. Ali tu ne pomaže smešno preterivanje sa reakcijama ili bespomoćno trzanje. Umesto toga, poslanici bi sa ponosom, dostojanstvom i mirno, zajedno sa građanima, trebalo da ovu lepu, u inostranstvu omiljenu, i ekonomski jaku Nemačku pripreme za budućnost. Jer, i pored svih teškoća i izazova, ovo je već sada najbolja Nemačka koju smo do sada imali.