„Niko tamo nije otišao zbog para“
30. decembar 2017.
„Kad sam završio studije, ja sam vrlo precizno znao čime želim da se bavim, znao sam tačnu oblast kojom želim da se bavim, i cele studije sam završavao kako bih se bavio određenom oblašću fizike. I kako u Srbiji nije postojala adekvatna specijalizacija za tako nešto, otišao sam u Nemačku u Konstanc na doktorske studije“, počinje svoju priču doktor Marko Rančić.
Iako ima samo 28 godina, Marko je stručnjak za kvantnu mehaniku. Osnovne i master studije fizike završio je u rodnom Nišu, a ljubav prema nauci ga je odvukla daleko odatle. Postao je doktor prirodnih nauka u Konstancu, a trenutno je na postdoktorskim studijama u švajcarskom Bazelu gde se nalazi i centrala švajcarskog Centra za nanotehnologije.
„Konkretno, bavim se kvantnom mehanikom na poluprovodnicima, a poluprovodnici su oni materijali koji su osnova modernih tehnologija u elektronici. Još konkretnije, bavim se kvantnom informatikom“, objašnjava ovaj mladi naučnik.
- pročitajte još: „U Nemačkoj se osećam kao čovek“
Kao teorijski fizičar, Marko se bavi proračunima i kaže da je u Srbiji nemoguće baviti se time. „Meni su za te proračune potrebni superbrzi računari, a takvih računara nema mnogo u Srbiji, osim možda na Institutu za fiziku. Još jedan finansijski aspekt je što moj posao podrazumeva česta putovanja u Ameriku, Australiju, Japan, a za tako nešto u Srbiji nema sredstava“, kaže on.
Krovovi ne prokišnjavaju
Marko kaže da mu rad u inostranstvu izuzetno prija, izdvaja veću profesionalnost u poslu, bolje međuljudske odnose i nepostojanje sujete među kolegama. U šali dodaje da mu prija i što nemaju probleme kao što je prokišnjavanje krova. Posebno je ponosan što je deo evropskog tima koji se bavi pravljenjem novog tipa računara.
„Kvantna informatika je relativno novo polje fizike gde naučnici pokušavaju da naprave novi tip računara koji neće raditi po istim principima po kojima rade klasični računari koje koristimo danas, već na principima kvantne mehanike. Takvi kvantni računari omogućavaju računanja kakva nisu uopšte moguća na običnim računarima, omogućavaju mnogo brže pretrage, omogućavaju rešavanje problema koje čovečanstvo danas ne može da reši kao što je energija određenih atoma i molekula.“
U istraživačkom i profesionalnom radu uživa, ali na ličnom planu i ne toliko, kaže on. „To je druga kultura. Koliko god ja govorio strane jezike, ja sam svuda osim u svojoj zemlji stranac. Strašno mi nedostaju ljudi i spontanost među ljudima. Zapad nema takvu kulturu da sad neko pozvoni na vrata u subotu u 12 i dođe na kafu, ili da se sa nekim nađete neplanirano. Meni to smeta jer ako život izgubi svu spontanost, ako je sve do tančina isplanirano, onda više nije zabavno“, dodaje ovaj momak.
Nije baš berićetno
Za odlazak u Nemačku, imao je ogromnu podršku porodice i prijatelja, ali kako kaže, to je između ostalog zato što ljudi u Srbiji imaju nerealna očekivanja od Zapada - misle da su plate ogromne, a da nema velikih troškova i dodaje da život u njegovoj branši i nije puno isplatljiviji. Međutim, ako su te stvari slične kao u Srbiji, šta se onda razlikuje?
„Prvo se razlikuje profesionalnost u poslu, to će vam reći svi ljudi koji su otišli tamo, na primer naši lekari kojih ima mnogo u Nemačkoj. Oni nisu tamo otišli zbog plate, nego idu zbog toga što su im bolnice dobro opremljene, što su ljudi profesionalni i što su međuljudski odnosi puno profesionalniji nego kod nas. Niko tamo nije otišao zbog para“, ponavlja on i dodaje: „Svi su otišli da se tamo profesionalno ostvare, što u Srbiji nije toliko moguće.“
Čak i tako mlad, Marko se profesionalno ostvaruje svakog dana. Kaže da na Univerzitetu ima klizno radno vreme i da je jedino bitno da obavi sve zadatke za taj dan. Iako zvuči izuzetno teško, bavljenje naučnim radom za ovog mladog naučnika je najlakša stvar na svetu. „Svaki posao je onoliko težak koliko ga osoba ne voli. A ja moj posao volim mnogo, tako da je meni moj posao nešto najlepše i najlakše na svetu“, objašnjava on.
- pročitajte još; Na raskrsnici puteva
Za sada je sve svoje želje i planove u profesionalnom smislu uspešno ostvario, ali kaže da i dalje želi nove uspehe. Voleo bi da ima svoju istraživačku grupu i da se bavi istraživanjima kako kaže, na najvišem svetskom nivou. Razmišljao je o tome da kroz nekoliko godina pokuša da radi i na nekom od eminentnih univerziteta u Americi, pa onda i da dobije profesuru u nekoj od zapadnih zemalja. A da li je razmišljao da se vrati u Srbiju?
„Da bih se vratio u Srbiju, fali mi to što ima mnogo neregularnosti u projektnom finansiranju nauke. To je zaista jako neregulisano i sa takvom neregularnošću teško je isplanirati broj doktoranada, postdoktoranada, i onda trpi istraživanje, a ja sam pre svega istraživač.“