U osnovi se radi o novoj epizodi u dobro uigranoj i pomalo već rutiniranoj proceduri: ničim izazvana glavna politička snaga Bošnjaka, Stranka demokratske akcije, najavljuje da će pokrenuti pravnu proceduru pred Ustavnim sudom BiH s ciljem promene imena Republike Srpske. Politički program, navodne zaštite prava Bošnjaka i Hrvata unutar RS, odmah se zaodeva u plašt pravnih i formalno-proceduralnih argumenata – tako sve izgleda gotovo nekako seriozno i gotovo neutralno.
No Bakir Izetbegović i ljudi oko njega u stranačkom vrhu znaju naravno sasvim dobro kakvu će to reakciju izazvati na strani glavne političke snage Srba u BiH, u Stranci nezavisnih socijaldemokrata Milorada Dodika.
I naravno, ovaj odrađuje svoj deo s uobičajenom rutinom: s gnušanjem i indignacijom Dodik odbacuje tu nameru, i uzvraća odmah teškom političkom artiljerijom, iznova varirajući svoje već često izrečene stavove: Te za RS nema mesta u BiH, te Bošnjaci ne žele nikoga u BiH osim sebe samih, te on u fijoci ima već pripremljene zakone o samostalnosti Republike Srpske koje bi parlament samo trebalo da izglasa. A usput, i srpski član bosanskohercegovačkog predsedništva širi formalno-pravni plašt, poziva se na Ustav i Dejtonski sporazum, iz kojih, smatra Dodik, proizlazi da je „Republika Srpska neupitan, njen je naziv neupitan, kao i njena teritorijalna i politička organizacija“.
Zemlja u modusu loše beskonačnosti
Dakle opet smo u prolaznoj fazi eskalacije, sa svim uobičajenim nuspojavama: mediji hiperventiliraju, glavne političke stranke održavaju vanredne sastanke i sednice; opozicija se, bojeći se stigmatiziranja zbog nelojalnosti sopstvenom nacionalnom korpusu, solidarizuje po etničkoj osnovi; u pauzama između konferencija za novinara različiti stručnjaci analiziraju, procenjuju, komentarišu.
A publika, ti takozvani „obični ljudi“, s interesovanjem gledaju tu novu epizodu bosanskohercegovačke sapunice. Oni strpljivo čekaju u redu pred uredom za zapošljavanje, marljivo uče strane jezike koji će im biti potrebni kada napuste zemlju i više-manje ćutke podnose siromaštvo i besperspektivnost zemlje koja već decenijama stagnira u svom modusu loše beskonačnosti.
Dobro uigran tim
Ništa u čitavoj toj dinamici nije iznenađujuće, sve se moglo predvideti. To naravno navodi na zaključak da nije bilo ni slučajno, već sasvim svesno i planirano. I baš je to skandal.
Ovaj najnoviji ciklus eskalacije pokrenula je SDA, bez realnog povoda. Bez obzira da li u pozadini neko dnevnopolitičko taktiziranje, ili određenu ulogu igraju unutarstranačke trzavice, očigledan i neposredan rezultat jeste nova polarizacija bosanskohercegovačkog društva i pokazivanje nemogućnosti funkcionisanja BiH kao zajedničke države svih njenih građana.
Naravno da Dodik i SNSD tu mogućnost istrajno opstruiraju. I naravno da ni deklarisani zaštitnici hrvatskog naroda iz redova HDZ tu opciju ne žele. Najnovija eskalacija pokazuje međutim da ni SDA očigledno tu opciju ne vidi kao svoju. Ta stranka se doduše rado krije iza paravana zaštite jedinstva zemlje i interesa svih njenih građana, ali ona u stvari svira po istovrsnoj nacionalnoj klavijaturi, kao što to čine i HDZ i SNSD.
Šta nas priroda uči o društvu
I tu na videlo izlazi jedan od ključnih bosanskohercegovačkih problema. Sve tri vodeće nacionalne stranke, isto kao i nacionalno definisana opozicija, navode za svoje postupke uvek neke načelne razloge – jednom je to zaštita naroda od onih koji ga ugrožavaju, drugi put zaštita ugroženog jedinstva zemlje.
No, u stvarnosti, one se međusobno odlično nadopunjuju. Dapače: one se međusobno uslovljavaju. U tom stalnom izmenjivanju pretnji, najava, optužbi i protivoptužbi, stvarna je dinamika njihove vitalnosti. Tek u tom plesu u troje one ostvaruju svoju pravu živost, ne obazirući se pritom na državu koja pod njima propada. Takvo ponašanje u prirodi nije nepoznato: to je način kako deluju paraziti.