Obrazovanje: Romi i Sinti i dalje u nepovoljnom položaju

„Ti si niko i ništa, ti ne možeš ništa.“ Vekovima se na taj način obraća toj manjini, nekad suptilno, a nekad otvoreno, kaže Sebastijan Kurtisi za DW. On je bio jedan od anketara koji je radio na izradi studije udruženja „RomnoKher“. U istraživanju su anketirani Sinti i Romi, i starosedeoci i imigranti, a „RomnoKher“ je udruženje Sintija i Roma koje bi trebalo da održi njihovu kulturu i identitet. Studiju tog udruženja podržala je Fondacija Sećanje, odgovornost i budućnost (EVZ).

Naučno je obrađeno 614 intervjua. Kurtisi je, kao i svi drugi anketari, takođe pripadnik najveće evropske manjine, koja broji oko 6,3 miliona ljudi u Evropskoj uniji sa zajedničkim romskim jezikom – romanes. Države-članice EU pozvane su da eksplicitno podrže njihovo učešće u obrazovanju. Velika većina ispitanika, preko 80 odsto, smatra da je obrazovanje veoma važno.

-pročitajte još: Kome smetaju naše komšije Romi?

„Zašto mislite da sam takav?“

Sebastijan Kurtisi je Rom. Rođen je u Makedoniji a odrastao u Srbiji. Završio je tehničku školu i sa 17 godina zajedno sa roditeljima izbegao u Njemačku. Danas ima nemački pasoš. Radio je u Ahenu na razvoju postrojenja za desulfurizaciju, a danas je socijalni radnik i savetuje ljude koji su na socijalnoj pomoći.

U jednom trenutku, kaže, shvatite koliko ima predrasuda prema nama: „To je narod lopova, muzikanata, gatara i prosjaka! Zašto misle da sam i ja takav?“

Autori studije ukazuju na rasizam, anticiganizam i diskriminaciju. Četrdeset odsto ispitanih govori o diskriminaciji njihove dece – pa i u školi, kako od nastavnika, tako i od drugih đaka. Dve trećine ispitanih se zbog svoje pripadnosti manjini oseća diskriminisano – pa i u obrazovnom sistemu. Ali, tamo gde nastavnici imaju veća očekivanja od dece pripadnika manjina, ta deca u prosijeku postižu dobre rezultate.

To može da potvrdi i Manja Šeker-Vajs. Ona je pripadnica naroda Sinti i takođe je radila na studiji kao anketarka. Za DW priča o majci jednog sina kojoj se preko telefona zbog njenog nemačkog prezimena obraćaju najnormalnije. Ali, kada se ona i njen suprug pojave u školi, „sa crnom kosom i tamnom puti“, onda im postavljaju čudna pitanja. Odjednom bi dečak morao da ide na dopunsku nastavu, iako je dobar učenik.

„To doživljavam veoma često“, kaže socijalna radnica Šeker-Vajs. Mnogi govore da deca, uprkos dobrim ocenama, dobijaju loše preporuke za dalje školovanje. Njena rođena ćerka koja ide u gimnaziju je recimo rekla: „Mnogo sam srećna što imam plavu kosu i plave oči.“ Zato, kaže dete, ne mora nikom ništa da objašnjava.

-pročitajte još: Dalibor. Bosna. Demokratija.

Mnoge u zajednici Sintija je razljutilo kada je policija nedavno odvela 11-godišnjeg dečaka s lisicama na rukama bez da su informisali roditelje.

„Stravične razlike“ u odnosu na ostalo stanovništvo

U odnosu na ranija istraživanja i ranije generacije, studija „RomnoKher“ pokazala je napredak u obrazovanju, kaže za DW Karin Cudak, pedagoškinja na Evropskom univerzitetu u Flensburgu i jedna od autorki studije.

Danas sva deca manjina pohađaju osnovnu školu, ali takođe se pokazalo da „veliki d“o ispitanika kao i ranije iz škole izlazi praznih ruku“ – svako treće dete ne završi školu, što znači da nema nikakvo zanimanje. I to je razlog zašto velika većina njih dobija samo loše plaćene poslove. Kod najmlađih ispitanika, upola manje ih je bez diplome, ali to je i dalje mnogo više od proseka ukupnog stanovništva – samo pet procenata odraslih u Nemačkoj nema završenu školu.

-pročitajte još: O deci ulice u Nišu nema ko da brine

Bez obzira na sav napredak kod mlađih ispitanika, pokazuje se „zastrašujuća razlika u odnosu na prosek na državnom nivou“. Manje dece manjina ide u obdanište, mnogo manje njih završi neku stručnu školu ili fakultet.

I dok oko 15 procenata ispitanih mlađih od 30 godina završi školu, samo četiri odsto završi studije. Jedan od razloga bi mogao da bude to što porodice ne mogu da podrže decu i ne nalaze pristup ponudama pomoći, kako je pokazalo istraživanje.

Dugoročne posledice nacističkog progona

Jedan od osnivača udruženja „RomnoKher“, Danijel Štraus, izradio je 2011. prvu studiju o obrazovanju te manjine. Štraus je za DW rekao da je njegov otac, jedan od retkih koji je preživio Holokaust, ostao nepismen zbog zabrane školovanja za tu manjinu. „Zbog toga se pobrinuo da njegova deca idu u školu“, kaže Štraus.

Ali, 50 odsto preživelih svoju decu nisu poslali u školu, zbog „istih rasističkih tendencija, istog školskog rukovodstva, istih nastavnika koji su predavali i roditeljima“. Tako je još jedna generacija ostala bez obrazovnih mogućnosti.

Kada je nemačka država odbila ciljanu podršku koju zahteva EU, navodići da je njeno školstvo otvoreno za sve, on je rekao: „Nije svako preživeo genocid“. Za iste šanse je neophodna eksplicitna podrška više generacija. Zbog toga su organizacije te manjine osnovale projekte medijacije.

Gde je ono pozitivno o Sintima i Romima?

Autor studije Frank Rojter kaže da je ta manjina opisivana kao drugačija mnogo pre nacističkog progona u Evropi, da se potom nastavio institucionalni anticiganizam, sve do toga da genocid nad tom manjinom nije priznat do 1982. godine.

On citira sina jednog preživelog: „Deca su me zlobno psovala kao ’prljavog cigana’“. Pojedini nastavnici „bili su nekadašnji nacisti“. Rojter pokazuje da neki školski udžbenici i danas šire stereotipe o toj manjini i gotovo da nema pozitivnih narativa.

Bilo bi dobro da se društvu i obrazovnom sistemu savetuje da u nastavni plan i program i u obrazovni materijal uvrste priče o progonu i uspehu, raznolikosti kulture Sintija i Roma, te romski jezik. Za sada je to samo sporadično.

Osnažiti manjinu

Danijel Štraus napominje da su te teme već uvrštene u nastavni plan i program u nemačkoj pokrajini Baden-Virtembergu, na osnovu ugovora s tom manjinom. No, uprkos tome, niko se nije prijavio za ponuđeno doškolovavanje. On zato zahteva da se osnuje fond za obrazovanje za Nemačku, traži više informacija o identitetu, kulturi i anticiganizmu i više osnaživanja: „Da se zajedno sa manjinom i na istom nivou nešto razvije“.

Morao bi već u obdaništu da se oživi kulturni identitet, isto kao što je slučaj sa Lužičkim Srbima ili danskom manjinom. Trebalo bi da se vidi kompletna raznolikost manjine. „Jedan Bavarac nije samo Bavarac, već žena, muškarac, katolik, evangelista, musliman, Jevrej, visok, nizak, debeo ili mršav. Kod manjina mnogi imaju osjećaj: ’Ako znaš jednog, znaš ih sve’. A to nije tako!“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android