Od ostalih vesti izdvajamo…
31. mart 2018.
„Evo, red popova, red parade“, primetio bi deda Mile kroz brundanje televizijskog dnevnika i šuštanje listova novina. Godinama je pratio kako se svake godine pred gej paradu – a bile su to godine pre nego što je konačno održana – samo o tome raspravlja, osim ako se ne raspravlja o dešavanjima u SPC i o tome šta je koji vladika rekao. Ali čak je i Mile, premda slabo medijski pismen, provalio foru: neke teme se vrte da se ne bi videle neke druge.
Deda Mile je bio patrijarhalni komunista pa nije primereno ovde iznositi rečnik koji je koristio. Neka bude rečeno samo da ga gej parada nije tangirala kao takva, dok ga crkva jeste tangirala kao takva.
„Kosovsko pitanje“ je najveći žderač medijskog prostora i pažnje auditorijuma barem od ubistva Zorana Đinđića do danas. Ova sedmica je to još jednom pokazala: jedva da se o čemu priča, piše i smatra osim o neveselom hodočašću Marka Đurića u „kolevku srpstva“, stvar je toliko ozbiljna da je mišljenje imala čak i građanka Ana B, trenutno na funkciji predsednice Vlade Republike Srbije.
Kada se, kako je u tekstu za DW formulisao Dario Hajrić, desi „višak stvarnosti“, a ratne igre sa naslovnica tabloida metastaziraju i u rijaliti programe, kada se upali mašina pa plačne konferencije za štampu i režirani pseudodogađaji stižu jedan drugi, tada je teško odupreti se. Čak se i mediji u čijim analizama se događaji iz Mitrovice tumače kao Vučićev i Tačijev igrokaz koji ima da zabašuri druge probleme bave upravo i najviše tim igrokazom. DW je u par dana objavio osam članaka i intervjua na ovu temu.
I ima se tu šta pametno pročitati, nije da nema, i važna je tema makar zato što su je važnom napravili gospodari ljudskih sudbina iz Beograda i Prištine, ali bih ovde kandidovao još nekoliko tema nesumnjivo važnijih za život građana Srbije:
Mogli bismo da pričamo o tome da Vlada krije ugovor o koncesiji za beogradski aerodrom, dok tabloidi potkupljuju građane pričom da svakom sleduje 1.468 dinara od akcija. „Nikola Tesla“ je francuskom privatniku dat u bescenje, za manje pare od onih koje je sam zarađivao i to iako je po državnom befelu opraštao dugove Er Srbiji. A to je ona kompanija što će uskoro početi da naplaćuje i odlazak u WC u avionima pošto je imala sjajan biznis-model iz ugla Arapa: vaše ruke, vaše pare, naš profit.
Ili hajde da pričamo o skopljizaciji Beograda koji će uskoro, kada se pred zgradu Železničke stanice postavi petnaest metara Stefana Nemanje, biti lepši i stariji. Naravno, tada železnička stanica neće više biti u centru grada nego u nigdnini i samo će još parije među gradovima – recimo Pariz, Berlin i Rim – imati železničke stanice u centru.
Može i o„populacionoj politici“ koja se u zemlji koja sedi na spakovanim koferima svodi na citiranje Dučića i poruku ženama: Poslušajte to srculence kako kuca pa onda abortirajte ako ste toliko nečovečne. A ako ipak rodite, pa tako još dvaput, triput, evo 150 evra mesečno. Istovremeno se za još nerođenu decu uvodi surogat dualnog obrazovanja – to je ono kada maloletnici rintaju za pet hiljada dinara mesečno.
Ima i ponovo aktuelna vest da pola Vojvodine pije kancerogenu vodu, a da se agilnost političara svodi na nameru da dokinu Zrenjaninu njegovo antifašističko ime jer će valjda u Petrovgradu i voda biti podnošljivija.
Tema bi mogao da bude i novi – ujedno i poslednji – izveštaj poverenika Rodoljuba Šabića pre nego što ga skupštinska većina zameni nekim poslušnikom i tako umre poslednja nezavisna institucija u Srbiji. Opšti manjak kičme, a višak pohlepe, to treba da bude tema.
Ili da pričamo o zemlji kao igralištu regionalne mafije zbog koje je „subjektivni osećaj“, što bi rekli meteorolozi, u Beogradu sve više kao u Mogadišu. I o političkim pokroviteljima te mafije.
Ima i nešto što bi se svidelo pokojnom deda Miletu, premda je o crkvi. Žrtve vladike Kačavende i drugih zlostavljača u crnim mantijama tužiće SPC sudu u Velikoj Britaniji. Ali ni to deda Mile ne bi mogao da vidi u dnevniku koji je uobičajavao da gleda. Tamo je gusta kosovska magla.