Odluka u rukama Albanaca

Nikola Gruevski, mandatar za sastav nove makedonske vlade, ima velikih problema da okupi većinu. Na nedavnim izborima je konzervativni VMRO-DPMNE osvojio 51 mandat u Sobranju koje broji 120 stolica. Opozicione socijaldemokrate imaju 49 poslanika, ostalo otpada na partije Albanaca od kojih Demokratska unija za integraciju (DUI) već sa svojih deset poslanika može da reši stvar u korist Gruevskog. Ali glatko neće ići, piše Frankfurter algemajne cajtung u opširnoj analizi.

„U Makedoniji važi nepisano pravilo: pobednička partija slovenskih Makedonaca, koji čine oko dve trećine stanovništva, uvek ulazi u koaliciju sa jednom od partija za koju glasaju Albanci iz zemlje. Kako Albanci čine četvrtinu stanovništva, za mir u zemlji su neophodne takve koalicije preko etničkih rovova. […] Ranije su Gruevski i drugi izborni pobednici pokušavali da svoje manje albanske partnere okrenu jedne protiv drugih. Ako jedna albanska partija nije poslušna, pripreti joj se sklapanjem koalicije sa nekom drugom. To više nije tako jednostavno. Naime, uz odlučno posredovanje premijera jedne susedne države – Edija Rame iz Albanije – tri od četiri partije makedonskih Albanaca koje su ušle u parlament potpisale su pakt. U njemu je sedam zahteva koji moraju biti ispunjeni kako bi neka albanska partija ušla u vladu u Skoplju“, piše FAZ.

Frankfurtski list tumači da zahtevi izlaze na to da Albanci više ne žele da budu samo privilegovana manjina u zemlji, već u svim pitanjima ravnopravna etnička grupa sa Makedoncima – „slično poput kiparskih Turaka“. Dalje se traži da albanski bude drugi zvanični jezik u celoj zemlji, da međunarodni posmatrači budu prisutni u važnim sudskim procesima u kojima se sudi Albancima, da se promene makedonska himna i zastava kako bi „uzeli u obzir i Albance“ i da se donese deklaracija kojom se zvanično priznaje „genocid nad Albancima“ između 1912. i 1956. godine.

„To su delimično zahtevi krupnog kalibra. O zločinima u Prvom balkanskom ratu 1912. bi Albanci zapravo trebalo da pregovaraju sa Beogradom, jer Srbi su nakon proterivanja Osmanlija anektirali oblast Makedonije. Nezavisna država Makedonija je nastala osamdeset godina kasnije. A makedonska zastava – za koju mnogi, a ne samo slovenski Makedonci misle da je lepa ili makar originalna – ne pokazuje etnički već istorijski simbol, koji veoma nervira Grke.“

U tekstu se dodaje da se albanski premijer Rama „meša u unutrašnju politiku susedne države“, što pravda rečima da Albanci više neće trampiti svoja prava za ministarske fotelje. Nikola Gruevki, koji se pretežno oslanja na nacionalno orijentisane birače, rekao je na to da hoće da formira vladu, ali „ne po svaku cenu“.

„Ali Gruevski zapravo hoće baš to, da vlada po svaku cenu“, piše FAZ. „On će morati da se složi sa najmanje jednom albanskom partijom da bi oborio istragu koja se na pritisak EU vodi protiv njega i nekih kompanjona zbog korupcije. U suprotnom bi mandat otišao njegovom arhineprijatelju Zaevu koji je i zakotrljao istrage zbog korupcije i koji se, kao premijer, ne bi smirio dok njegov prethodnik ne završi iza rešetaka.

Zaevu i njegovim socijaldemokratama je uspelo nešto zapanjujuće, nešto što čak daje tihu nadu za Makedoniju: u izbornoj kampanji on se trudio da dobije i glasove Albanaca. Nastupao je u mestima sa albanskom većinom, gde njegova partija zapravo teško može da dobije glasove. Ali izborne analize pokazuju da je imao uspeha. […] Sada čeka na priliku da progna Gruevskog jednom za svagda. Hoće li mu Albanci pomoći u tome?“, pitanjem završava tekst dopisnik uglednog nemačkog lista.

Slučaj Haradinaj

Listovi sa nemačkog govornog područja o puštanju bivšeg vođe OVK Ramuša Haradinaja iz francuskog pritvora donose najviše kratku vest: „Ovaj 48-godišnjak ne sme u prvo vreme da napušta Francusku i mora da deponuje svoj pasoš u policiji. Haradinaj mora da ostane dostupan francuskom pravosuđu dok se ne preispita srpski zahtev za izručenje, kako je u četvrtak odlučio sud u gradu Kolmaru“, prenosi Noje cirher cajtung agencijsku vest.