Odred smrti iz Minska
16. decembar 2019.
Početkom septembra, muškarac po imenu Juri Garavski se javio ruskoj redakciji DW. Ima 41 godinu i živi kao potražilac azila na nemačkom govornom području Alpa. Ne želi da otkrijemo gde tačno živi. On strahuje od duge ruke svojih starih kolega iz državne bezbednosti u Minsku. Jer, priča koju je ispričao, vrlo je škakljiva.
Garavski je služio vojsku u jednoj jedinici u Minsku. Iz njenih redova su 1999. regrutovani pripadnici jedinice za brza dejstva SOBR. Garavski je od početka bio u njenom sastavu i školovan je za borbu protiv organizovanog teškog kriminala. Za DW je ispričao kako ga je Dmitri Pavličenko, tada potpukovnik i osnivač SOBR, primio u elitnu grupu vojnika. Njihova prva akcija, 7. maja 1999. uveče, završila se zločinom.
Otmica bivšeg ministra unutrašnjih poslova
Usred Minska, grupa SOBR je otela bivšeg ministra unutrašnjih poslova Jurija Zaharenka i odvezla ga na jedan poligon za vežbu. Tamo ga je, kako je kasnije rekao svedok-saradnik, ustrelio Pavličenko. Leš je prebačen u krematorijum groblja u Minsku. Zaharenko je bio otkazao poslušnost Lukašenku i zajedno sa drugim kritičarima vlasti je radio na svrgavanju predsednika. Lukašenko je pre toga na dva sporna referenduma proširio svoja ovlašćenja i otada neometano sprovodi svoju volju u parlamentu. Belorusija važi kao poslednja diktatura u Evropi.
Dana 16. septembra 1999. beležimo drugi slučaj: SOBR – ponovo u civilu – otima Viktora Gončara, bivšeg rukovodioca Centralne izborne komisije, te Anatolija Krasovskog, biznismena koji podržava opoziciju. Sudbina obojice je posle iskaza svedoka-saradnika mogla da se rasvetli: obojica su pogubljena u šumi kod vojne baze Begoml – jame su im pre toga već bile iskopane.
Usmeni nalozi za ubistvo
Obojim akcijama je komandovao oficir Pavličenko, kako kaže svedok-saradnik Garavski: „Nema pismanih dokaza, protokola – ničeg sličnog. Sve je bilo samo usmeno". Garavski je pokazao DW-u kopije dokumenata koji potvrđuju podatke o njegovoj ličnosti. Istraživački tim DW je te podatke proverio u tri zemlje i naposletku odlučio da objavi njegove izjave.
I pored toga, pitanje o motivima svedoka-saradnika ostaje bez odgovora. Zašto Juri Garavski baš sada izlazi u javnost sa tim podacima? Zašto se nije već ranije javio nekoj medijskoj kući ili međunarodnoj organizaciji? Šta je tačno radio nakon što je napustio aktivnu službu a pre odlaska u centralnoevropsku zemlju u kojoj je podneo zahtev za azil? Garavski izbegava odgovor na neka pitanja. Sigurno je da ima detaljna znanja o počinjenim zločinima.
Specijalni izvestilac smatra da su naređenja stigla iz državnog vrha
Njegovi iskazi se u svakom slučaju uklapaju u sliku koju je pružio specijalni izvestilac Saveta Evrope Hristos Purgurides još 2004. godine. Pravnik Purgurides je bio član Generalne skupštine iz redova kiparskih konzervativaca. On je grupu koja je radila u okviru SOBR okarakterisao kao „odred smrti koji predvodi Pavličenko" i rekao da je iza nestanka političara - „zavera".
U intervjuu za DW Purgurides ide korak dalje. „Nemoguće je da su se te otmice i ubistva odvijali bez saglasnosti – da se oprezno izrazim – vrlo visokih funkcionera. A kada to kažem, onda mislim na predsednika Belorusije". Još tada su međunarodni posmatrači i orgaizacije za ljudska prava pretpostavljale da je iza nestaka opozicionara predsednik Belorusije Aleksander Lukašenko. Svedok-saradnik Garavski nije mogao da da nikakve navode o naredbodavnom lancu. On je za DW rekao da je smatrao da Lukašenko ima ulogu u pomenutim ubistvima: „Mislim da je to znao".
Porodice žrtava skeptične prema kajanju počinilaca
Garavski kaže da je tek kasnije osetio grižu savesti i kajanje: „Negde duboko su možda odzvanjala pitanja, ali kada se mladom čoveku izda naređenje, onda ili si deo sistema ili nisi. To znači da sam bio svestan da moram da učestvujem u tome do kraja". Porodicama žrtava koje danas velikim delom žive u egzilu u SAD, Holandiji i Nemačkoj, Garavski je preko DW uputio reči izvinjenja. „Žaljem Vam izraze iskrenog saučešća, jer sam učestvovao u njihovim ubistvima. Sve drugo zavisi od Vas i našeg beloruskog pravosuđa".
Jelena Zaharenko, najstarija kćerka bivšeg ministra unutrašnjih poslova, živi u egzilu u nemačkom gradu Minsteru. Ona je od DW saznala za svedoka-saradnika i detalje o smrti njenog oca. Skeptična je kada je reč o Garavskom: „Teško da mu je to iznenada proradila savest. Savest ili imate ili je nemate i nikada je nećete imati". No, i Jelena Zaharenko zna: „Ne radi se o njemu, već o čitavom sistemu koji stoji iza njega".
Impuls za rasvetljavanje ubistava u ime države
Margarete Bauze, političarka Zelenih i članica Odbora za ljudska prava Bundestaga, za DW kaže: „Ne sme se zaboraviti da teške optužbe da je predsednik Lukašeno umešan u ova ubistva do danas nisu rasvetljene. Nemačka vlada i EU ne smeju da popuste sa zahtevima da se to rasvetli. One moraju učiniti sve što je u njihovoj moći kako bi odgovorni za zločine bili izvedeni pred lice pravde". Izlazak svedoka-saradnika u javnost bi mogao da podstakne novo i sveobuhatno rasvetljavanje ubistava od pre 20 godina za koja se sumnjiči država.