Oluja, politički folklor i perspektive za Hrvatsku

Još jedna godišnjica vojno-policijske akcije Oluja, te oslobađanja velikog dela Hrvatske od okupacije srpsko-pobunjeničke vojske, prolazi u veoma složenim refleksijama o realnom nasleđu stečene nacionalno-državne samostalnosti Hrvatske. To se ne odnosi samo na činjenicu brojnih zločina koje su pripadnici Hrvatske vojske počinili 1995. godine nad srpskim civilima. Ili, takođe, na dugogodišnje, osvetničko otežavanje izbeglim Srbima da se vrate u hrvatski zavičaj. Jer, između ostalog, Hrvatska se kroz proteklih desetak godina suočila i s masovnim odlaskom samih Hrvata u inostranstvo.

Razlozi za to su više-manje poznati: ekonomski, ekonomsko-politički i socijalni, zatim i oni koji se odnose na izrazitu dominaciju privilegovanih stranačkih i javno-upravnih krugova. O biranom privatno-preduzetničkom miljeu da se ne govori, uz korupciju koju generiše njihov blizak odnos s političkim i pravosudnim vlastima. Hrvatska je stoga danas fatalno određena besperspektivnošću za mlade, pored sve teže stambeno-političke problematike, kao i nedostatka radnih mesta izuzev u turizmu koji, međutim, presudno nameće i taj stambeni problem. Isti sektor još i ekološki alarmantno ugrožava zemlju, dok su penzioneri u sve težem materijalnom položaju.

Vreme koje pogoduje elitama

Ako se tome doda loš odnos Hrvatske s većinom susednih zemalja, nameće se pretpostavka da je od zavodljivih obećanja svakovrsnog prosperiteta nakon Oluje, zapravo hrvatskim građanima ostala tek simbolička satisfakcija. Tačnije, ona sadržana u zastavi ili himni, recimo, a to definitivno ipak nije nešto čime bi se iko mogao i trebao zadovoljiti. Uostalom, o tome svedoči i sve češće i napetije projektovanje tzv. kulturnih ratova u žižu društvene i medijske stvarnosti. No za ovu priliku smo na temu realizovanih vrednosti u periodu hrvatske samostalnosti porazgovarali s dvoje sagovornika iz oblasti humanistike.

Da je vreme oko godišnjice Oluje ustvari uvek loše političko vreme, ono koje se pretvara u politički folklor najjednostavnije vrste, smatra Dean Duda, profesor književnosti i kulturalnih studija na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. „To je vreme rituala, pojačanih strasti, istorijski besmislenog retro-trijumfalizma“, nabraja on, „i, često, odsutnosti bilo kakve racionalne politike, pre svega politike razumevanja i izlaska iz višedecenijske spirale posleratnih etničkih sukoba. To je i vreme resetovanja na početne nacionalističke postavke, štaviše, brižno zalivano benzinom, 'regionalnog' postjugoslovenskog političkog okvira.“

Takvo vreme, prema Dudi, pogoduje vladajućim elitama da pospreme probleme pod tepih: „I da se u letnjem godišnjim ritualu stvari pokažu u suprotnosti 'nas' i 'njih' koja kao da je zamišljena da izazove socijalnu i političku amneziju.“ Jer, upozorio je on, Hrvatska je od Oluje do danas ostala bez broja stanovnika koji iznosi gotovo koliko i današnja populacija njenog glavnog grada. „Proizvodno je redukovana na turistički sektor, u tom smislu funkcioniše kao lako ranjiva monokultura. Istovremeno je prožima periferni refleks ksenofobnih i neokonzervativnih politika koji nije izuzetak ni u evropskom centru, uz nešto lokalnih fašistoidnih začina“, tvrdi Duda.

Odumiranje političkog života

„Politički život odumire stisnut zacrtanim i prihvaćenim evropskim smerovima i nesposobnošću opozicione politike – od centra nalevo, kako se to uobičajeno zna reći - da osmisli ideju drugačijeg društvenog života. Vlast probleme posprema pod tepih i diže si plate u nezamislivom postotku usred gluvog leta, nakon što je pripitomila ionako ne baš angažovane sindikate. Istovremeno, neka područja zahvaćena Olujom još uvek nemaju minimum infrastrukture za kakav-takav život. Ukratko, Hrvatska je u fazi odumiranja političkog života na svim nivoima, i malo političke pirotehnike oko Oluje samo će pojačati taj utisak“, rezolutan je Dean Duda.

Orlanda Obad je antropološkinja i istraživačica sa zagrebačkog Instituta za etnologiju i folkloristiku, a poslednjih godina naročito se bavila generacijom nazvanom „deca devedesetih“. Posredi su oni, rođeni od početka osamdesetih do sredine devedesetih godina 20. veka, koji su period stvaranja Hrvatske, uz haotičnu smenu političkog i ekonomskog sistema, posmatrali kao tihi, jedva primetni, svedoci. Kroz njihove živote prelamaju se razni društveni i ratni sukobi i stradanja, a iskustva im se pritom razlikuju prema geografskoj pozicioniranosti za vreme rata, ili po klasnoj pripadnosti.

„U dosadašnjem nas istraživanju, međutim“, kazala nam je Obad, „iznenađuje što ta iskustva još nisu generacijski prepoznata kao zajednička, da svoje traumatične doživljaje ta deca devedesetih često ne dele ni sa vršnjacima. Slušajući u svojim dnevnim boravcima starije generacije, uključujući i onu roditeljsku, kako su ogorčene onime u čemu hrvatska država nije uspela, što im je uskratila ili pak propustila omogućiti, mlađe su generacije, čini se, stasale u izostanku takvih očekivanja. I to je razvilo drugačiju socijalnu i emocionalnu ekonomiju ulaganja truda i obraćanja pažnje koja nije nužno usmerena na očekivanja promena od elita.“

Vežba za bolju budućnost

Moguć njihov refleks, kako nalazi Orlanda Obad, vidi se u delu pop-kulture kao hipersistemski cinizam koji motive korupcije, gramzivosti, nemara ili blaziranosti preuzima, megafonski pojačava i slavi. „U sredini spektra“, dodala je za DW, „zabavno je pratiti negodovanje starijih generacija zbog izostanka poštovanja iliti straha mlađih koji na poslu žele raditi samo ono što im je propisano ugovorom, žele odlaziti kući kad im istekne radno vreme, žele dobar život. U duhovitom obratu, proklamovane vrednosti kompetitivnosti i konkurentnosti danas mlađe generacije traže od države i ekonomije.“

„Drugim rečima - ako se ne nudi nešto bolje, sreću mogu potražiti tamo gde je ponuda izdašnija. Ipak, na progresivnom delu spektra, koji istražujem i kroz organizacije i inicijative u području solidarne ekonomije, vidim i obećavajuće oblike odvajanja od društveno-političke stvarnosti. Mestima, tačkaste promene u organizaciji života i rada na mnogim mestima u Hrvatskoj već stvaraju zdravija radna i životna okruženja u kojima se vežba za bolju budućnost“, zaključuje ova istraživačica. Decenija obeležena Olujom, dakle, nikad neće postati ni bolja ni gora, ali se može menjati odnos prema njenom nasleđu i zahtevima današnjice.