SAD i Kina ovih su dana u stvari planirale da obustave trgovinski spor. Govorili su da je ostvaren dobar napredak. Ali, onda je Tramp početkom sedmice zapretio da će povećati carine Kini sa 10 na 25 odsto. Pregovori su se odvijali isuviše sporo, napisao je predsednik SAD na Tviteru. Kinezi će hteti dalje da pregovaraju, ali on ne učestvuje u tome, napisao je Tramp.
Nakon kratkog razmišljanja, kinesko Ministarstvo spoljnih poslova je saopštilo da će se i pored svega držati svojih planova – pregovori su u petak nastavljeni u Vašingtonu. To je staloženo reakcija. S obzirom na takvu vrstu pritiska i Peking je mogao jednostavno da prekine pregovore. „Pokušavamo da shvatimo situaciju“, kaže Geng Šuang, portparol kineskog Ministarstva spoljnih poslova. „Pozicija kineske strane je konstantna i jasna, SAD znaju kakav je naš stav.“
To da je Tramp u tako ključnom trenutku spreman da stavi na kocku pregovore koji su se mesecima vodili sa jedne strane ima veze sa njegovim brutalnim pregovaračkim stilom. Sa druge strane, to je simptom promene odnosa snaga na svetskoj bini: manevarski prostor Vašingtona se sve više sužava, pa tako rastu i strahovi od gubitaka.
Najjača svetska sila, nakon raspada Sovjetskog Saveza, gotovo svakodnevno gubi uticaj u odnosu na Kinu. SAD se osećaju sateranim u ćošak i zato na sve strane zaoštravaju ton.
Stoga i ne čudi što su ovih dana Amerikanci odlučili da još jedan nosač aviona moderne LHA-6 klase, stalno stacioniraju na japanskoj obali. „Bezbednosna situacija u regionu Indijskog i Tihog okeana zahteva stacioniranje udarnih brodova američke mornarice“, saopšteno je iz vojske SAD.
LHA-6 spadaju u najmodernije brodove američke mornarice i namenjeni su pre svega za podršku invazijama. Mogu da prime dvadeset borbenih aviona F-35B, različite tipove helikoptera, 1.700 marinaca i više od hiljadu drugih vojnika. Jurišni brod prati jedan transportni brod opremljen najsavremenijom tehnologijom, uz pomoć koje je nevidljiv za radare. Tradicionalno je u Japanu stacioniran i „USS Ronald Regan“ – nosač aviona velike Nimic-klase, koji prima i do 85 borbenih aviona.
Istovremeno se i nosač aviona „USS Abraham Linkoln“ – takođe klase Nimic – odjednom uputio ka Iranu. „SAD ne žele rat sa Iranom, ali mi smo u potpunosti spremni da odgovorimo na svaku vrstu napada“, poručio je Džon Bolton, savetnik predsednika SAD za nacionalnu bezbednost.
Kina je najbliži saveznik Irana i protivnik je sankcija protiv te zemlje. Pre dve sedmice Amerikanci su još najavili i da će uvesti sankcije svakoj zemlji koja bude nastavila da kupuje naftu od Irana.
Odluke Vašingtona su objavljene samo nekoliko dana nakon što je kineska mornarica velikom paradom proslavila svoj 70. rođendan. U blizini luke Đingdao javnosti je predstavila 32 ratna broda, 39 borbenih aviona, kao i prvi kineski nosač aviona „Liaoning“. Kupljen je još pre dvadeset godina od Ukrajine, deo je ostavštine Sovjetskog Saveza. Preuređen je i tek od 2012. godine je u funkciji. Dakle, nije baš najnapredniji. Kina sada raspolaže sa tri nosača aviona, od kojih se dva još uvek testiraju. Time Kina još uvek nije na istom nivou sa SAD.
Na paradi u Đingdau je, međutim, moglo da se vidi da kineska mornarica svoje ratne brodove sve više oprema supersoničnim protiv-brodskim raketama, koje imaju veći domet od američkih, od kojih su neke još iz vremena Hladnog rata. Na paradi je Peking predstavio i „Nančang“, razarač težak 10.000 tona, koji uz pomoć najmodernije tehnike može da otkrije zakamuflirane objekte.
Upravo te visokotehnološke ratne mašine Vašington čine nervoznim. Pored drugog nosača aviona na japanskoj obali, vojska SAD je poslednjih meseci pojačala je prisustvo i u blizini ostrva Spretli i u Tajvanskom moreuzu, koji su važni Kini.
Vašington zna da ako između Kine i SAD dođe do konvencionalnog vojnog sukoba, to bi onda verovatno bio morski rat. Kinezi trenutno pokušavaju sve kako bi u krajnjem slučaju bili spremni da se suprotstave tako dobro zaštićenoj grupi nosača aviona. Naime, Amerikanci to mogu. Za to su potrebne podmornice, ratni brodovi, avioni i odgovarajuće satelitsko pozicioniranje, kako bi se kontrolisao napad.
Peking svoju mornaricu trenutno oprema više od bilo koje druge zemlje, ali malo je verovatno da razmatra takav napad. To je i zato što Kinezi u ekonomskoj oblasti trenutno – i do daljnjeg – imaju znatno povoljnije i efikasnije metode da prošire svoju geopolitičku moć.
Za potrebe „pomorskog puta svile“ Kina je aktivna u lukama duž obale Indijskog okeana, sve do Afrike. One, doduše, služe ekonomskim ciljevima, ali u slučaju da situacija postane ozbiljna mogla bi da ih koristi i mornarica, za uzimanje goriva, municije i zaliha.
Međutim, agresivan nastup Pekinga u Južnom kineskom moru više ne može da se objasni ekonomskim razlozima. Tu se očigledno radi o stvaranju što veće tampon zone oko Kine, kako bi se što više otežali eventualni napadi sa mora. SAD to s pravom vide kao napad na njen uticaj u Pacifiku. S obzirom da još retko ko od suseda Kine moli za pomoć, Amerikancima postaje sve teže da opravdaju prisustvo u azijskim vodama.
Opasnost od pomorskog sukoba između svetske sile u usponu i sile koja slabi trenutno nije jako velika, ali se znatno povećala slanjem američkih brodova ka Aziji. A moguć je i indirektan sukob, kao što je recimo rat preko posrednika u Iranu.
Pri tektonskim promenama na svetskoj bini često je opasniji tim koji slabi jer on još jedva nešto može da dobije, ali zato može mnogo da izgubi. Pre će staviti sve na jednu kartu od tima koji je u usponu. Američka vojska već ima u planu brodove-robote veličine korveta i podmornice bez posade koji bi u svetskim morima mogli mnogo više da rizikuju. Američka javnost bi pre tolerisala gubitak broda bez ljudskih žrtava, čak i ako to izazove haos na berzi i oteža snabdevanje SAD robom.
Srećom još uvek se nije stiglo tako daleko. Pretnje u Aziji, kao i prema Iranu, pokazuju koliko SAD svuda u svetu pojačavaju pritisak. Donald Tramp je očigledno u velikoj dilemi: ne želi dobrovoljno da odustane od dosadašnjih interesnih sfera SAD, a sa druge strane narodu je obećao da će svoje vojnike vratiti kući.
Ista dilema može da se vidi i u trgovinskom sporu: sa jedne strane Tramp bi hteo da ga obustavi, pre nego što birači osete posledice na svom novčaniku, a istovremeno to bi trebalo da bude pobeda. Tramp je upravo znatno povećao ulog. A time i rizik.
*Kolumnista DW Frank Ziren više od dvadeset godina živi u Pekingu.